Boka
15. March, 2017 Nemanja 0 comments

Prokletstvo – glava 1

P R O K L E T S T V O (pročitaj sinopsis)

 

GLAVA PRVA

Povukao je ručicu komande gasa unazad i štektavi zvuk motora malo utihnu. Čulo se tiho pljuskanje vode koju je “Neobea” rasecala. Vlado udari nogom u patos i viknu kako bi probudio mornara koji je dremao dole.

-Mario, ustaj! Daj kafu da popijemo, evo tu smo za po sata!- U kabini beše mračno, a Vlado napregnu oči da se izbori sa plavičastom tminom, koja kao da se sa neba slivala u unutrašnjost broda. Jedrilica “Neobea” hitala je lagano klizajući po mirnoj vodi zaliva. Vraćali su se u Boku da raspreme brod. Bližio se kraj septembra, a već se neko vlažno vreme ustalilo. Požurilo je ove godine, pa Vladi pomalo i bi drago što se vlasnik lepe jedrilice, sa ženom iskrcao čitavu sedmicu ranije. Raspremaće brod u miru. Popraviti šta treba i polako se prepustiti primorskom zimskom životu. On osmotri oko broda lagane mreškice površine zaliva i vide da moru nema čamaca. Sa Luštice se teška tama nadvila nad kumborski tesnac dok je Herceg Novi toplo sijao daleko iza. Preko puta, na drugom kraju Tivatskog zaliva, blistao je osvetljeni kran. Poslednja relikvija starog vojnog Arsenala, sada preuređenog u privatnu velelepnu marinu. Blistali su beli brodovi u sumračnom plavetnilu i videli se još iz daleka, pa Vlado usmeri jedrilicu prema njima.

-Mario, daj tu kafu čoveče i zovi dežurne u marini. Najavi da stižemo.- Mario je bio ćutljiv momak, Italijan. Dobra duša i vredan. Izneo je kafu napolje i sam se smestio pored Vlade još naježen od dremeža. Zverao je unaokolo, kao da je upravo sa marsa stigao.

-Kada imaš let?- Upita ga Vlado.

-Nisam pogledao kartu. Mislim u devet.-

-Odbaciću te ja ujutro. Uzeću auto od kuće. Možemo da spavamo do sedam, sedam i po!- Dobaci mu Vlado, šeretski. Mario se nasmeja i zapali cigaru. Zurio je u turobnu Lušticu koja je skroz do mesta Krašići, bila u potpunom mraku. Pored tunela, nekadašnjih vojnih skrivališta za brodove, zjapilo je nekoliko mračnih kuća.

-Ovde ne živi niko?-

-Ne. Tu je nekada bila vojska.-

-Mislim, gore u selima.- Ispravi se Mario. Vlado baci pogled po pustom pejzažu prekrivenom niskim rastinjem.

-Ima nekoliko mesta koja imaju upisano stanovništvo. Uglavnom svi su sišli do dole. Na Rose ili tu negde. Šta ćeš u tom kršu gore? Kamen i ništa!- Reče Vlado. -Svi se nadaju da će prodati zemlju nekom od investitora. Rusi, jebem li ga ko!-

-A ovaj što je napravio marinu, jel on Rus?- Upita Mario.

-Nije. Neki Amer, mislim. Kažu da se pojavljuje tu i tamo! Dođe valjda da vidi kako napreduju radovi. Tu drži onu svoju “krstaricu”.-

-Hoceš ja da vozim malo?- Upita ga Mario iz nebuha. Vlado coknu i odmahnu glavom.

-Taj vlasnik marine, ima brod Midina kći (Midas’s daughter).- Reče Vlado nasmejano. Kažu mi ovi moji koji su radili na njemu, da je cela jedna paluba optočena zlatom! To je najveća privatna jahta koju sam video.-

-Mnogo ljudi iz tvog mesta radi u marini?-

-Pola Tivta i cela okolina! Svi moji iz škole rade nešto. Zidaju na gradilištu, prodaju, nabavljaju, valjaju nešto, obezbeđuju.- Reče Vlado klimajući glavom. -Promenio ti se život ovde. Stiglo je mnogo love. Lova, sjebe sve. Podigne standard. Ovaj ima ovo, onaj ono i tako krene da se menja sve.- Mario nastavi da puši i da gleda oko broda. Vlado ponovo lagano oduze gas i brod postepeno poče da usporava.

-Idem da spremim prednji vez.- Reče italijan nehajno. Lagana kiša poče da tapka po palubi i okolnom modrom ogledalu poslednjeg dnevnog neba. Vlado vešto dovede brod do svetala koja su obeležavala ulaz u pristan. Kiša poče jače da pada, kao da ga iglice bockaju po goloj koži, on se strese od jeze. Bio je to nagoveštaj zime, vlage i memle, karakteristične za obalu bez sunca. On pomisli kako je još traje septembar i da se sigurno mogu nadati ponekom zraku sunca. Marina je bleštala, osvetljena mnoštvom svetala koje je dopiralo sa lanterni i ogromnih jahti. Pored mesta gde je Neobea zimovala, poput utvare, stajao je radnik marine umotan u kabanicu. On im prihvati konop i kada su se privezali, snažno stegnu Vladi ruku.

-Dobri moj, jednako dobro mi došao!- Reče.

-Nisi morao da izlaziš na kišu Mirko. Znaš da sam ja!-

-A pušti! Nova uprava ne mari jesmo li ti i ja zajedno jedrili nekada ili ne! Hajde nisam od šećera da se istopim.- Vedro reče.

-Drago mi je da te vidim. Idemo na piće posle? Samo da sredim i povežem brod.- Drugar pod kabanicom, smeškao se i potvrdno klimao glavom.

-Ne znam za to piće Vlado.- Reče ovaj.

-Što, da se nije nešto desilo?- Upita Vlado polu ozbiljno. Mirko je klimao glavom i smeškao se.

  -Javili su se sa jahte Azure. Na putu su ovamo. Stići će za sat i po na vez!- Vlado zastade, pa se i nasmeši. -Hajde, Hajde, Romeo! Brzo toči tu vodu i štekaj struju, Mario neka uradi sve drugo. Za šta ga inače vodaš sa sobom!- Reče čovek u kabanici nasmejano. -Ajde, brže, šta gledaš, povešću te ja elektro autom do izlaza!- Vlado požuri pod palubu. Pogasio je svetla prekidače i uzeo ključeve, pasoš i jaknu.

-Evo ti papiri, od broda!-

-Pusti to, Miona je na prijemu, poći ću svakako ja do nje.- Reče i uze mu fasciklu iz ruke. -Sedaj u auto i pravo pod tuš. Smrdiš mi kroz kabanicu!

-Ne prdi, nego vozi!- Odgovori Vlado ushićeno. Električnim automobilom su stigli do kapije prema gradu.

-Znaš li Vlado. Ona ti je riba i po! Pazi je, što više ja da ti govorim.- Izgrliše se još jednom pa Vlado istrča i nestade u uskoj uličici. Njegov školski drug ostade nasmejan u elektromobilu, kada se začu dolazeći zvuk avionskog motora. Bio je to zvuk propelerca, kao da je jedan od onih manjih aviona koji lete za Podgoricu i Beograd. Ali odakle noću? Tivatski aerodrom nije imao opremu i dozvolu za noćni saoraćaj! Mladić se pomeri do obale i podiže glavu da vidi i zaista, silueta aviona se sporo približavala iz pravca zaliva. Trupina je bila crna naspram oblačnog pokrivača. Moćna svetla su obasjavala pejzaž i avion sporo nestade iza zgrada spuštajući se. Ovaj pogleda na sat i zaputi se vozilom prema upravnoj zgradi marine.

***

Jedan čas kasnije kiša je stala ostavljajući puste dokove prekrivene tankim slojem vode. Verić koji se spuštao sa Vrmca, donosio je mirise niskog rastinja koji su se postepeno mešali sa mirisom joda. Vlado u beloj majci, još uvek mokre kose, stajao je i posmatrao kako ogromna motorna jahta lagano uplovljava krmom. Kada konopci konačno poleteše i dohvatiše obalu, smeškao se i treptao. Skoro da mu je došlo da skoči na mostić koji se od platforme protegao do obale. Video je nju kako stoji na bočnom prolazu i da ga je primetila. On joj mahnu, ali je razgovarala sa nekim od nadređenih pa ne mahnu nazad. Ne dugo za tim, manevar utihnu i ona sa ostatkom posade izađe sa broda. Nosila je belu bluzu i plavi šorts sa natpisom imena ogromne jahte. On je podiže od zemlje i poljubi.

-Dobro došla!- Zagrlila ga je umorno, a on oseti miris brodske kuhinje i duvana na njenoj kosi.

-Mislio sam da ne smete da pušite na ovim fensi brodovima?- Nasmejano reče. Prevrnula je očima.

-Vlado moj.- Smejala se široko pokazujući lepe bele zube. On je pomilova po obrazima i privi nežno uz sebe.

-Imaš li obaveza? Hoćemo do Neobee?-

-Moram da raspremim stvari i hoću da se okupam. Dolazim naravno. Jesi li vezan na svom mestu?- Vlado klimnu glavom.

-Idemo na brod. Kod mene gore je puna kuća. Možemo sutra na ručak do mojih?-

-Sutra! Večeras si samo moj. Nema nikoga na brodu?- Vlada prevrnu očima. Pa tišim glasom nastavi, kao da se pravda.

-Mario je tu. Još večeras.- Ona se namršti. -Ali možemo u skipersku!- Prišla je i poljubila ga, a onda još jednom.

-Snaći ćemo se već.- Reče ona. Vladi se zavrte u glavi i on se jedva odgega prema jedrilici kojom je upravljao. Unutra je mirisalo na maslinovo ulje i beli luk. Dobri Mario je spremio večeru i to obilnu. Na brodu beše i vina koje je gazda doneo. On je već jeo i sada je sedeo u košulji i pušio.

-Barba.- Reče mu on. -Imaš tamo večeru i vino.- Vlado zbunjeno pogleda u košulju. -Znam, znam, tvoj…drug…!?-

-Mirko?- Reče on. -Rekao ti je šta?- Mario se samo nasmeja.

-Nema veze! Kao dobar mornar, moram se solidarisati sa svojim skiperom… Idem do kafane, a ti pazi šta radiš! Vlado zbunjeno pogleda u mršavog momka.

-Ali,…-

-Ništa Barba ne pitaj, samo uživaj!- Preko ruke je prebacio jaknu i izašao na obalu. Vlado se sjuri dole i priguši svetla. Pustio je laganu muziku i krenuo da petlja sa tanjirima i čašama za vino. Ona je stigla ubrzo. Videla je postavljen sto, visoke čaše.

-Toliko sam i jela i pila na ukrcaju, ali tebe nisam imala.- On navuče vrata kabine i zatvori ih.

    ***

U luksuznoj prijemnoj kancelariji, Mirko spusti voki-toki na punjenje. Devojka koja je sedela za stolom, Miona, unosila je podatke u kompjuter. U vazduhu se osećao snažan miris veštačkog osveživača.

-Malo pre sam čuo avion kako sleće!?- Reče on. Miona ne reče ništa, već nastavi da dugim roze noktima kucka po tastaturi. Mirko skide kabanicu i prošeta se do staklenih vrata. Napolju nije bilo nikoga i on vide kako se u daljini gase svetla na tek pristiglom brodu. Nisu imali najavljene dolaske ili polaske, vreme je bilo tmurno, a sezona na izmaku. Pomislio je kako će se do ponoći ispružiti na kauču iza kancelarije. U tom trenutku unutra uđe jedan oniži zdepasti englez. Imao je istu uniformu kao i Vladina devojka Silvija. Britanac donese papire i grubo ih spusti Mioni pred nos. Zadržao se dok mu ona ne vrati pečatiranu dokumentaciju. Ćutke izađe odmerivši Mirka od glave do pete.

-Možeš bar da kažeš hvala!- Reče on kada su se vrata zatvorila. Miona ne reče ništa i vrati se kucanju. -Zar ti se ne čini ponekada da se ovi umišljeni kapetani ponašaju previše nadobudno?- Upita on.

-Aha.- Reče ona i nastavi da kuca. Mirko vide da nema nikakve šanse za razgovori i ustremi se prema prostoriji iza prijemnog šaltera. Unutra je bio uključen tv sa smanjenim zvukom. Jedna grejalica i pribor za kafu. Kauč je bio na raspolaganju smeni i ako bi na noćnom dežurstvu bilo mirno, mogli su da se ispruže i odmore. On promeni kanal tražeći neki zanimljiv program, a zatim zatvori oči i zadrema. Iz sna ga je probudio elektronski gong alarma za ulazak. On skoči i popravi majcu na sebi. Izašao je i zatekao prazan šalter. Mione nije bilo nigde, a ispred pulta je stajao mršavi čovek u jakni i ravnim pantalonama. Mirko je dovoljno dugo radio u marini da može prepoznati jahtmene ili njihove goste. Ovaj je izgledao kao da je tu zalutao. Stajao je nepomično nešto dalje od šaltera.

-Dobro veče.- Reče on ljubazno.

-Dobro veče. Izvinite koleginica koja radi je otišla… Mogu li ja da vam pomognem?- Upita Mirko još bunovan. Bacio je pogled na obližnji časovnik i video da je prošlo preko četrdeset minuta.

-Zapravo, treba da me uputite do broda Midina kći.-

-Nikakav problem, zamoliću vas samo za vašu ispravu.- Čovek izvadi iz džepa pasoš i spusti ga na sto. Isprava je slovila na Kejna Vona, državljanina Južnoafričke republike. Mirko nevešto skenira ispravu i popuni propisani elektronski formular.

-Molim vas, da mi obezbedite i ulaz vozila.- reče čovek.

-Imate četiri parking mesta ispred. Znate, to je brod vlasnika marine, gospodina Kuka!-

-Znam, znam. Ja radim za gospodina.- Mirko se nasmeši.

-Očigledno i ja!- Stranac ga je posmatrao. Imao je žućkastu kosu i kratke brkove iste boje. -Evo vam kartica.- Da li je još neko sa vama? Pomenuli ste vozila!- Stranac iz druge fascikle izvadi papir sa dvadesetak imena.

-Ovde su svi!- Reče. -Odseščemo na brodu za podršku. Vezan je pored! Mirko se zbuni pregledajući spisak sa imenima, brojevima pasoša, sve uredno pečatirano i na memorandumu kompanije gospodina Kuka, jasno naglašeno da se svi propuste u okvire marine!-

-Da me ne čekate, mogu li da zadržim ovaj papir?-

-Naravno, to je za vas. Mislim za vaš ofis!- Reče on i krenu. – Mogu li sada…- Mirko mahnu ljubazno i otpusti stranca. Ovaj krenu da izađe, ali zastade kao da je nešto hteo da kaže. Mirko ga osmotri, a ovaj se okrete i lagano izađe kroz staklena vrata.

-Gde li je do đavola Miona! Miona, ženo, gde si?- Mirko povika. Pošao je hodnikom koji vodi do toaleta sa tuševima. Mione nije bilo. U prostoriji servera za nadzor, Mirko vide na ekranima kako tri crna terenca prolaze kroz ulaznu rampu. Uputili su se kroz glavni prolaz, pa direktno na gat gde je ogromna jahta bila vezana. On požuri nazad do prijemnog stola i sudari se sa Mionom.

-Šta je bilo Mirko. Zvao si me?-

-Da, ovaj, ne. Čekaj, stani.- On spetljan požuri do staklenih vrata da pogleda. Pod svetlom niza svetiljki, video je kako iz tri velika terenca izlaze ljudi u tamnim jaknama. Momcima se pridružiše i četvorica koji su od kapije došli pešice. Oni brzo povadiše velike crne torbe i neke kofere. Dok je Mirko pozvao Mionu, ovi su već svi prešli na veliki brod pored velelepne luksuzne jahte. Ponovo poče da pada kišica, a Mirko pogleda na časovnik. Bilo je deset minuta do ponoći.

-Ko je to došao?- Upita ga Miona.

-Ne znam! Neki ljudi. Prijavila ih je kompanija gospodina Kuka!- Ona pogleda među papirima.

-Evo ovde sve piše. Očekivani su ranije, ali je javljeno da će kasniti!- Mirko je pogleda. Miona samo slegnu ramenima i reče.

-Idem da se presvučem iz ove uniforme. Smena nam se završava.-

***

Vlado se probudi pred zoru. Učinilo mu se da je čuo neki zvuk, pa ustade i po navici izađe da proviri na palubu. Jedva da je počelo da sviće. On osmotri ne dirnutu večeru i vidi da se Mario ušnjao u skipersku kabinu. Silvija je dubokim snom spavala. Vlado uze cigaru i gucnu ostatak crnog vina iz čaše. Oporo vino ga namršti. Dok se vrpoljio po mračnom salonu, kroz jedan od bočnih prozora on vide kako dva čoveka stoje na obližnjem doku. To mu privuče pažnju jer mu se učini da jedan od njih stavlja ronilačku masku i skoči u vodu. Neobično za ovo vreme, ali hajde, možda je neka havarija u pitanju. Napolju je paluba bila vlažna i puna jutarnje rose. Stresao se i video niske oblake kako prekrivaju okolne planine. Vreme će biti ovakvo još nekoliko dana. Dobro je da ne mora da plovi. Šuma metalnih jarbola i gusto naslaganih brodova oko Neobee odisala je nekim čudnim mirom. Nije bilo ni daška vetra i sve ostade prekriveno  turobnom koprenom. Vlado baci pogled tamo gde su stajala ona dvojica maločas i vide da je u društvu onog na obali sada bio i starac u sportskoj opremi. Razgovarali su, a zatim starac bele kose potapša onog po ramenu. Nastavio je da džogira ujednačenim tempom, pravo pored jedrilice sa koje je Vlado zurio u njega.

-Morning, sailor!- Reče starac, kroz preterani osmeh. -Dobar, je dan!- Vlado mu klimnu glavom, a zatim se vrati pogledom na onog u jakni. Gledao ga je netremice, a zatim podigao ruku u znak pozdrava. Vlado se osvrnu kao da traži kome ovaj to maše, ali shvati da u pustoši marine nema nikoga. Ugasio je cigaru i sišao nazad u toplu kabinu.

*Kraj prve glave. Naredna objava za 7 dana.*