22. March, 2017 Nemanja 0 comments

Prokletstvo – glava 2

Tokom protekle nedelje, primio sam dosta komentara i sugestija. Neki od vas su pisali direktne komentare, koje možete čitati ispod glave. Drugi su se odlučili da pišu u formi poruke na FB ili mejl. Zahvalan sam svima koji su prihvatili da učestvuju u ovoj zanimljivoj igri.

Uživajte u Glavi 2, naredna stiže za 7 dana.

 Nemanja

Vratio se u kabinu namirisanu na usnula tela i pružio se uz nju. Bila je topla i on je nežno dodirnu po leđima. Tako češkajući je on pogleda na časovnik i shvati koliko će ga tek mrzeti da odveze sirotog Marija na aerodrom. Lebdeo je između sna i topline kreveta, kada začu glasove ispred. Nešto snažno lupi o trup broda i Vlado skoči kao opečen. Zvuk je probudio i Silviju. On požuri na palubu kada vide rasčupanog Marija kako se češe po glavi gledajući bunovno koliko ima sati.

-Šta to bi?- Vlado pogleda, slegnu ramenima i požuri da pogleda. Pokraj krme, na obali su stajala dva mornara u unifromama. Zarozani i vidno pijani umirili su se kada se Vlado pojavi.

-Što vam treba momci?- Upita on.

-Sorry mate. I… jedan krenu na engleskom.-

-Je li Silvija tu?- Upade grubo drugi. Vlado spusti pogled i nasmeja se. U škafu pored stepenica beše krupan ključ za pripone preko koga mu ruka sama skliznu.

-A ko pita tako rano!- Reče on i veštački nasmejan. Dva mornara se naceriše pa krenuše da se sprdaju koji se kako zove.

-Džejmi i Ron.- Reče jedan.

-Ne budalo, budi pristojan. Ja sam Ron, a ovo je Džejmi! Izvini bratac što smo malo opušteniji, ali dohvatili smo se obale, pa znaš kakav je običaj.- Pokuša da popravi stvar onaj finiji. -Ako je Silvija tu, imamo za nju jednu lepu vest!-

-Spava.- Reče vlado odsečno.

-Ok, prika! Reci joj da se javi posadnom šefu na Azuri! Organizuje se neki “gig”. Lova je dobra, a pošto je rekla da joj…- Nastavi ovaj normalno. Kada ga drugi grubo gurnu.

-Nemoj mu pričati sve što je stara Silvi rekla… ha ha ha ha ha ha.- Prisebniji munu ovog pijanijeg i mahnu Vladi.

-Izvini. Kreten je u pitanju. Samo reci Sil, da se javi na Azuru.-

-Silviji!- Dobaci prvi. –

-Da Silviji. Izvini prika. Ništa lično!- Reče ovaj i odvede drugog poput alkoholisane vreće. Vlado ih isprati pogledom. Mario se obukao i izneo kofer napolje. Ispratili su ih pogledom zajedno. Vlado vide da se Italijan sredio. Čak je i nekim uljem kosu namazao!

-Hoćemo!?- Upita on. Vlado ga odmeri još naoštren ko britva.

-Evo! Idemo za pet minuta. Šta si navalio, ko da ćemo da zakasnimo!- Viknu on. Ovaj ga samo pogleda i ne reče ništa. Silvija je bila budna. Seo je pored nje na krevet i poljubio je. Ona se promeškolji nežno i privi uz njegovu nogu.

-Idem da odvezem Marija na avion.-

-Mhm.-

-Tebe su tražili neki momci.-

-Aha. Šta su hteli?- Reče ona ne otvarajući oči. Vlado ustade i ne reče ništa. Uzeo je ključeve i dokumenta. Ona se uspravi i pogleda ga. Imala je otisak jastuka na licu i bila rasčupana. Vlado pogleda u salon na ne dirnutu večeru i čaše vina, a zatim njene gole grudi. Klečala je na krevetu i posmatrala ga. Osvetljena slabašnim svetlom koje je dopiralo kroz prozor, rasčupane kose, izgledala je jednovremeno i lepa i divlja.

-Ne znam što su htjeli. Kažu, ako hoćeš neki posao, svratiš do Azure.- Na njenom licu nije bilo reakcije. -Mislio sam da si završila ukrcaj?- Ona se samo nežno nasmeja i posla mu poljubac.

-Otići ću da vidim, pa te čekam ovde…sa doručkom i gola!- Reče i leže na krevet. Podigla je nogu i pritisla je uz plafon kabine. -Može?- Vlado samo izađe i krenu ka automobilu.

***

Do aerodroma su stigli za deset minuta i bez jedne jedine reči. Mario je pušio pored otvorenog prozora. Vlado ga isprati u zgradu i pomognu mu da preko reda čekira kartu. Poznavo je skoro čitav personal. Stegao je ruku svom mornaru i pozdravio se sa njim za sezonu. Zagrliše se.

-Dobri moj! Dobar let i čuvaj se. Hajde bilo nam je fino na moru.-

-Jeste skiperu. Čujemo se preko zime mejlom. Ako planiraš i sledeće sezone, idemo ponovo!-

-Ne mjenjaj tim koj pobeđuje!- Vlado ga udari po sjajnoj loknici i ovaj ode kroz detektor za metal. Izašao je na praking i vide kako putnike već puštaju na pistu. Iza putničkog aviona, među cisternama i lakim sportskim avionima, Vlado primeti jedan veliki sivi propelerac. Bio je to vojni avion kakav nije bilo uobičajeno viđati na tivatskom aerodromu. Prekrivenih stakala i otvorene sadnje rampe, pored njega se motalo dvoje u crnim uniformama. Vlado pipnu džep i vide da nema cigara. Onako zablenut, samo promeni smer i pođe lenjo do aerodromske trafike.

-Daj mi jedan Marl…-

-Ruke gore probisvetu!- ču on iza sebe i oseti grubi uboj u slabinu. Za tim usledi i udarac po ledjima koj beše za dlaku prejak. -Pa gde si ti gusaru belosvetski!- Zagrme Momčilo. Kršan momak, skoro glavu viši i prljave majice,  navali na Vladu da ga grli. Bio je to Mirkov rođeni brat. -Smucaš se tamo po belom svetu i otimaš italijanima pare!- Vlado se okrenu da uzme cigare i kusur. -Da te pitam, što ne radiš nešto?- Dreknu Momčilo, koga su svi od milošte zvali Moma. Držao je kafe “Jedro” u samom centru. Sa namerom stilizovan u birtiju i samo sa dve vrste piva, to mesto je bilo neformalni štab Vladinog društva! Momu su znali svi. Bio je radan, pošten i na svoju ruku. Pice je pravio sam i to odlične, ali nikada nije “gađao visoko” i to su mu mnogi zamerili. Stalno je brundao da više voli da zvera u more i brodove, nego da gleda u računovodstvene knjige, a i pričao je da ima dovoljno, čak i više no što mu treba. -Idemo na piće! Jesi li jeo? A?- Nastavi Moma. -Kaže mi Mirko da si došao juče.- Pustili ga ko pašče u ponoć iz onog “belog zatvora”. Lepo sam mu nudio da radi kod mene, ali neće gospodin! Hoće u Jevropu! Hoće da nosi uniformu. Evo ti kurac i uniforma, pa te puštaju ko pašče u po noći! Da radi kod mene u to vreme bi već pijan spavao u magacinu i niko ga nebi jebavao!- Moma stade da gleda Vladu, koji je sa osmehom ćuteći probao da otvori paklu. -Nešto si mi namršten? Da te nije neko dirao?- Reče ovaj šeretski. -Hajde, hajde, ne da Moma na vas majušne. Svima ću uši da izvučem ako se mora.-

-Vidi Momo, baš mi je drago da te vidim…-

-Slušaj. Piće ili ništa. Hitaj, leti idi parkiraj se tamo i pjehe u “Jedro” na terasu. Biće danas lep dan, padaće kiša, ali i to je lepo! Povedi  i tu…tu kao beše…-

-Silviju.-

-He he he… tako mi je drago što te vidim.- Dobaci Moma tapšući ga po obrazu. Krenuli su zajedno do parkinga kada Vlado zausti da ga pita za onaj avion. Moma krenu da odmahuje ogromnim rukama. Nadvio se nad svoj “službeni” golf i razmahao ručerdama kao helikopter.

-Rđava rabota moj Vlado! Ne pitaj i ne gledaj što ne treba. Možeš da vidiš nešto što nije dobro! Furešti! Hajde. Svrati posle! Nemoj da se ljutim!- Vlado se nasmeja i sede u auto.

***

Ne jedrilici nije zatekao nikoga. Slivija je sve pospremila i ostavila mu pisanu poruku.

IDEM DA SE DOGOVORIM ZA POSAO. LJUBIM TE.

P.S. STIŽEM NA RUČAK KOD TVOJIH DO DVA.

P.P.S. NAPRAVILA SAM TI SENDVIČ!

Bi mu drago, pa se nasmeši i pojede sendvič. Prošao je oko broda i polako počeo da ga priprema za zimovanje. Lagano će raditi do ručka, a onda sutra poovo i tako polako. Pospremao je  u dušegupki kabine, onako oznojen pomislio kako bi mu prijao predah. Dosta posla za danas. Poći će na pivo do “Jedra” , a tamo možda sretne i nekoga od svojih. Pivce pred ručak sa prijateljima izmami mu osmeh. Kasnije će sesti sa porodicom i Silvijom. Prođe mu kroz glavu onaj događaj od jutros, ali se seti da su svi ljudi oko mora takvi. Raspojasani i razuzdani kada se dohvate obale. Ko zna, ta dva klinca odakle su i zbog čega se potucaju po nekoj tamo Crnoj Gori. Slivija je bila ljudina i časna, a on je to znao. Mada, zrno nelagode je uvek nalazilo put da ga nažulja. Proći će i…

-Izvinite?- Čuo je glas. -Izvinite, ima li koga?- Vlado izađe i zatvori vrata jer je i sam krenuo. Napolju je bila ljubazna devojka, kojoj je znao ime. Nije je dobro poznavao. Nosila je uniformu marine.

-Vlado, vi ste?-

-Jeste, Mira, beše!- Ona se nasmeja.

-Da Mira. Moram da vam dam ovo obaveštenje. Ako imate dodatna pitanja, slobodno se javite u ofis!- Ona mu tutnu papir u ruku. -Moram da idem Vlado, izvinite me!-

-Hvala, Miro. “Per tu” naredni put, obavezno!- Dobaci on devojci koja užurbano nastavi da ide od jahte do jahte sa papirićima. Vlado pogleda papir i pročita da se od petnaest časova danas, do dvadeset časova sutra, zabranjuje pristup gatovima A. i B. Takođe svi ulasci automobilima će biti obustavljeni, parking za vlasnike i goste ispražnjen, a isplovljenje i uplovljenje će biti moguće samo uz posebnu dozvolu! -Pa boga ti, za ovolike pare još i ovo!- Pomislio je da su neki radovi u toku, ali na putu prema gradu on srete četvoricu naoružanih ljudi. Odmerio ih je pogledom. A jedan, valjda glavni, mu dobaci:

-Šta gledaš a?- Vlado nastavi svojim putem, ali se osvrnu još jednom. Bili su to neki stranci. Obučeni u crno i bez ikakvih obeležja kompanije. Oko ofisa marine, bilo je četiri policajca u specijalnim uniformama. Mrko su gledali okolo i nešto se domunđavali. Vlado kada prođe pored jednog rmpalije, većeg od njega za glavu i po on ču šta pričaju.

-Ovo ti je mila milina. Ja ođe da ti radim, jebo bi ko zec!- Vajkao se ogromni u uniformi. On prevrnu očima i nastavi dalje.

-Momak, alo, alo ti. Đe si kren’o!?- Doviknu mu drugi klipan. Vlado se napravi zbunjen, a u to se pojavi i jedan čovek iz marine koga Vlado prvi put vide. On pokaza ispravu i reče da je Vlado sa njim, pa se klipan vrati mudrostima onog prvog.

-Vi ste sa Neobee?- Vlado klimnu glavom. -U narednih dvadeset i četiri časa, ako ne morate na plovilo, savetujemo da ne idete. Jeste li upisani kao skiper?- Vlado ponovo klimnu. -Tu ste, mislim lokalac? Pitam jer smeštamo posade koje nisu odavde u hotel, ako je potrebno.-

-A čemu sve to?- Upita on čoveka. Stariji čovek pristojnog izgleda suzdrža se da ne zakoluta očima. Bio je obučen u košulju sa sitno vezenim logom Mairne. Stavio je ruke na kukove i osvrnuo se oko sebe.

-Naređenja dolaze sa vrha. Večeras će se na jednoj od jahti organizovati elitna žurka. Očekuje se dosta zvanica.- Vlado ga pogleda i pokaza prema onoj crnoj patroli. -Vidim da me razumete.- Reče ljubazno čovek. Vlado klimnu glavom. -Ako treba nešto da uzmete sa broda, sada je vreme.- Reče ovaj nasmejano. Vlado se ispipa po džepovima i nasmeši se. Ostavi čoveka u hodniku i zaputi se prema gradu. Oko zida koji je okruživao marinu, bilo je još policije. Sudeći po ponašanju, to su bili pripadnici jedinica koje nisu bile iz lokala. Zverali su unaokolo kao da su pali sa jupitera. Vlado prođe pored svih i zaputi se kroz park do “Jedra”, tamo zateče Moma i Mirka kako sa još nekima bučno divane. Sa deset metara se čulo kako pričaju o nepravdi i o propasti svega. Nešto ga stegnu u stomaku i Vlado naprasno izgubi želju da učestvuje u takvim pričama. Nastavio je do kuće željan tišine na koju je navikao poslednjih meseci. Odjednom mu zafali brod i njegova kabina. Izvesnost neizvesnosti i utrnula jednostavnost mornarskog života. Popeo se na prvi sprat zgrade u kojoj je njegova porodica imala dva spojena stana. Majka je pripremala ručak, a otac sedeo i gledao vaterpolo. Pozdravili su se i Vlado ćutke poče da pomaže majci.

-Sedi sine. Nemoj ti.-

-Pusti majko, hajde. Ko da ne umem!-

-Znam da umeš. Zato i nemoj!- Reče ona nasmejana. Bila je lepa žena i zadovoljna. Vladin otac je bio ćutljiv ali veoma sposoban čovek. Ranije je radio kao ronilac, do jedne neprijatne nezgode, kada je nastavio da rukovodi ronilačkim operacijama podvodne gradnje. Iz dnevne sobe čulo se samo spiker sa tv prijemnika.

-Stari. Hoćemo po jednu da popijemo?- Upita on oca. Majka samo klimnu glavom i nasmeja se. Vlado sipa dve loze i ponese do sofe. Radovao se što ga vidi, ali mu neka težina beše na čelu. -Šta je bilo stari? Gde je Milica?-

-E moj Vlado. Da ti iskreno kažem, ne znam gde ti je sestra!- Vlado se nasmeja pa mu kucnu čašicu. Stari otpi malo pa nastavi.

-To ne možeš više uhvatiti ni za glavu ni za rep. Zuje, lete, niko ne zna gde.-

-Hajde pusti više decu da budu deca.- Dobaci majka iz kujne. Otac samo mahnu u pravcu i prevrnu očima. Vlado ustade pa krenu do majke.

-Majko gde mi je sestra?- Upita on zabrinuto

-Doći će na ručak pa je pitaj sam. I ne slušaj oca. Paniči!-

-Da, pitaj je ako dođe uopšte!- Viknu otac.

-Dosta više!- Siknu majka. -Predstavljaš je kao da je sam sotona u nju ušao! Dete je, neka ide kod…Katarine je rekla da je!-

-Kaću znam. Dobra je devojka.- Upade Vlado.-

-Da ti ja kažem Vladimire. Nije normalno da dete od petnaest godina landra toliko. Jedva da je u kući, a knjige ne pipa!-

-Šta hoćeš, odlična je!- Upade majka. -A tek je krenula u školu!- Vlado sipa još jednu rakiju.

-Jeste prošle godine, a sada? Šta ti je rekla razredna!- Majka se vrati u kuhinu. -A? Šta je rekla!-

-Isto je rekla i da je to normalno i da se svi njenih godina tako ponašaju.- Otac prevrnu očima. Vlado se nasmeja i reče.

-Stari! Hajde polako, pa znaš šta sam ja radio kad sam bio kao ona! Krao boce i ronio da me ti ne vidiš.- Nasmejano reče Vlado.

-Da ali si pre toga sve znao šta i kako se čini. Mogao sam da te pustim samog gde sam pomislio!-

-Čudno ti je samo što je Milica devojčica, devojka. Pa se brineš više. Momci, izlasci. Veruj mi stari, paze drugi momci na nju. Mirko, Moma, svi oni gledaju. A znamo se stotinu godina!- Stari se nasmeja lagano. Stavio je ruku Vladi na rame i kucnuo čašicom.

-Dobro mi došao sine moj. Ovde si uvek dobro došao.- Vlado ga stegnu preko snažne ruke i nasmeja se. Ovo što je imao nije davao ni za jedan posao, ni za koji novac. Na časovniku je bilo pola dva i oglasilo se zvono. Našminkana i u haljini na vratima je stajala Silvija. Delovala je zadovoljno i sveže. Donela je cveće i bocu vina za Vladinog oca. Sedoše za sto i vrlo brzo za tim Silvija ispriča otvoreno kako je njoj i ostatku posade ponuđeno da rade kao stjuarti i stjuardese na toj velikoj fešti. Neko iz svetskog visokog društva je slavio rođendan, a prijatelj i vlasnik Marine je odlučio da ustupi svoj brod “Midina Kći”. Svi raspoloživi članovi sa susednih brodova su pozvani na probu i Silvija je sa još troje sa Azure dobila posao.

-Ali znate šta je najluđe?- Svi su je gledali. -Honorar je hiljadu eura!- Ona iskolači oči nasmejana. -Hej, za jedno veče! Zapravo do četiri izjutra je moja smena. Posle brišem i eto me kod tebe.- Smejala se. -E a onda te vodim da se odmorimo zajedno!- Vladina majka se smejuljila.

-Sigurno nećeš više?-

-Ne hvala vam. Divna je hrana, ali ne bih smela više. Bojim se da se ne ugojim od domaće kuhinje.- Reče ona. Vlado nasu još malo domaćeg vina i otpi. Začuo se tresak i neki kikot, a za timu dnevnu sobu upadoše dve devojke. Milica skoči na Vladu.

-Bato moj. Koliko te dugo nisam videla!- Vlado je poljubi i uhvati za ruku, ali se ubode na njene nadograđene nokte.

-Opa, nisam tu šest meseci i…-

-Hajde Vladimire pušti, isti si ko otac, a nisi mi otac!-

-Mala, vodi računa da te ne dohvatim. Znaš šta znam da ti uradim!-

-Nećeš ti svoju sejicu, znam ja.- Reče ona nasmejano. Pred vrata stajala je Miličina drugarica, koja je ćutala itupo posmatrala porodično okupljanje. Otac uhvati nekoliko Vladinih pogleda, ali Vlado jednostavno preskoči preko toga.

-Jesi li gladna?- Pitala je majka. Milica samo odmahnu glavom. -Znaš li da Vladina Silvija radi u Marini večeras!- Milica skoči.

-Šta to zboriš! Ma je li moguće!- Ozareno reče. -Silvija, ženo, kako da uđemo na taj pablik-parti? Priča se da će biti neki DJ sa Ibice!-

-Ne dolazi u obzir!- Zagrme otac. Svi se ućutaše.

-Tata, ali ceo Tivat će biti! Dolaze ljudi i iz Podgorice. Evo mogu i Vlado i Silvija da idu! Molim te, molim teeee!-

-Jeste, i moj brat će poći sa nama.-, ubaci se Miličina drugarica, bojažljivo.

-Hajde, ne moraš uvek da iskvariš sve! Pusti neka se zabave. Parti ko parti.- Reče majka smejući se.

-Biće taj javni deo u Marini. Na gatu A, oko dizalice. Biće muzika do dva, dva i po i posle finiš. Otvoreno je za sve. Na brodove neće biti dozvoljen ulaz.- Reče Silvija gledajući u Vladinog oca. Čovek je samo ćutao i gledao ih.

-Eto vidiš da je sve u redu. U ostalom znaš li koliko policije ima okolo!- Čovek pogleda u majku koja je to upravo izgovorila. Ustao je od stola i pošao da zapali, na šta ga majka prekorno pogleda.

-Nemoj. Nije zdravo.- Čovek nastavi da pali i stade pored prozora kroz koji je navalio miris mora.

-Hvala ti tataaaaaaaaa. Viknu Milica i započe da ćućuri sa Silvijom i drugaricom. Vlado prepozna da priča kreće o nekim cipelama ili čemu sve već. Setio se da je i on ranije voleo da se promuva, izađe, pobegne do Budve i baš tamo gde je otac mislio da ne treba ići. Ustao je i došao do starog.

-Hajde, ne brini. Biću u “Jedru” sa Mirkom i Momom. Poći ćemo i mi da vidimo što je i kako je, pa ćemo leći tek kada pokupimo piladiju!- Stari ga pogleda.

-To ti je sestra Vladimire. Nemoj to zaboraviti!-

-Ih stari moj. Pa čiji sam ja?- Otac ga pogleda i ponovo mu se pojavi tračak osmeha na licu.

***

Vlado se poljubi sa Silvijom i isprati je do ulaza u Marinu. Na jednom delu su pripremili i crvene staze za zvanice. Bilo je mnogo ljudi iz protokola, a nekoliko limuzina je praćeno sa dva ili tri trenca. Pored lokalne policije koja je usmeravala saobraćaj, specijalci su se šepurili unaokolo kao crni pauni. Iz pravca Marine čule su se probe ozvučenja, a elektro mobili su zujali unaokolo prevozeći organizatore. U “Jedru” je sedelo staro društvo. Vlado uze pivce i uključi se u neformalne priče oko događaja koji je uneo previše živosti u mesto. Pored kafea se zaustavi crni Porše Karera. Stariji model i lepo očuvan. Vlado ustade i pođe prema autu, zastade i srete se sa čovekom koji izađe sa vozačkog mesta. Bio je to stariji čovek, sportski, lepo obučen, četvrtaste glave i kršnih ramena. Razgovarao je mobilnim, a u drugoj ruci držao kožnu torbicu. On mahnu Vladi da sačeka. Ne dugo za tim, završi priču i uz osmeh, pruži mu ruku.

-Vlado. Nijesam te video!-

-Čika Boro, juče kasno sam stigao.-

-Kako si mi?- Vlado klimnu glavom. -Dobar ko i uvjek! E moj Vlado, mnogo si mi ti dobar.-

-Šta se dešava kod vas čika Boro?-

-Pitaj me nešto lepše. Ajde, de pričam gluposti. Radi restoran, Nina je dobro. Doterana, lijepa. Kćekre na studijama u inostranstvu. Zemlja propada. Vidiš valjda i sam.- Boro se zagleda prema Marini i celoj bulumenti. -Mator sam ti Vlado moj. Nervozan. Eto od pumpe, ovamo ne može se proći deset mnuta! Mnogo je to za mene. Ja sam ti za neku sporiju brzinu, a ne za ovu trku.- On zatvori vrata i krenu sa Vladom do luksuznog i praznog restorančića u blizini. Muzika se pojača i moćan bas raspara prostor. Boro zastade i napravi neprijatan izraz lica. -Mislio sam se, da’l da pođem za Bigovu!? Zbog buke, al’ tamo, kum mi reče da prave neko guslarsko veče.- Reče Boro rasejano, a zatim  mu zazvoni ajfon ponovo. -Nego i ovu ću sprdnju bačit jednom u more, al’ ne smem zbog posla.- reče i namignu Vladi uličarski. Vlado se nasmeši i shvati da mu je flaša u ruci prazna. Pošao je nazad u “Jedro” i bacio polged na crvene tragove nestajućeg dana na nebu. Biće loše vreme, a on ne mora na vodu. Reflektori su šarali nebo i sve je bilo spremno za ludu noć. Ala će se žurka lepo provesti kada počne kiša.

*Kraj drugog dela*