5. April, 2017 Nemanja 0 comments

Prokletstvo – glava 3

UVODNA REČ: Ovom prilikom želim da uputim izvinjenje svim redovnim pratiocima Prokletstva. Prošle nedelje sam preskočio termin objave iz opravdanog razloga promocije mog romana BELINA. Od večeras prokletstvo se nastavlja u planiranom ritmu objave svake srede. Stiglo je dosta predloga uz čiju inspiraciju sam pokušao da vodim dalje priču. 

 

Muzika je grmela. Oko “Jedra” su zujali motori automobila pristiglih sa celog primorja. Vlado osmotri  pažljivo birane toalete na devojkama, potpetice i duge haljine. Teška šminka skupo plaćena. Šljašteći sjaj novog vremena. Snimanje, slikanje, svi su sada večeras bili zvezde. Moma mu priđe i zablenu se u četiri sponzoruše.

-Vide li ti one ljude žabe?- Upita ga. -Gledam nose opremu, boce…- Vlado pokuša da ustanovi kakve veze imaju žabe i ove devojke ispred, ali ubrzo shvati o čemu Moma priča.

-Taj, koji li je. Mislim taj što slavi! Je’o oca, ne vrede njemu svi novci ovog svijeta, kada se toliko boji za sebe da mora ronioce oko jahti da postavlja! Šta se plaši da neko ne minira brod?- Dobaci Nikola.

-Ne prdi Nikola, ovde nije stvar ko strahuje, a ko ne. To ti je obezbeđenje. Džet set, stari moj. Oni su ti navikli na pompu na taj sjaj i mrak okolo!- Dobaci debeljuškasti drugar. Vlado se izmesti malo i kao da sedi u svojoj bašti pokuša da posluša muziku koja je dopirala sa skromnog zvučnika u kafeu. Kroz noć i elektricitet nadolazeće nevere, probijao se moćni bas elektronske muzike. Izmešan sa mladalačkom vriskom, pulsirao je kao neko biće, mreškajući vodu i okolni vazduh. Vlado pođe do stolice da uzme duksericu, jer ga hladnoća preseče i vide Mirka kako ulazi smešeći se.

-Pravo na vreme!-

-E bogami!- Nasmeja se ovaj. Kucnuli su se flašama i seli da ćutke slušaju kako lokalni zvučnik gubi prevlast.

-Prodali smo zemlju! Ja govorim tako. Možeš se slagati ili ne, ali tako je to!- Grmeo je Momčilo za drugim stolom. Vlado i Mirko se pogledaše čuvši ovu rečenicu toliko puta da sve poprimi ritam koji pamte od rođenja. Smejali su se i povremeno uključivali daljinski u raspravu kojom je zapovedio Momčilo za susednim stolom.

-Vas dva izdajnika ću bačiti u more! Samo da vas vidim kako radite za strance!- Urlao je.

-A ti ne služiš strance?- Brecnu se šaljivo Mirko. Na šta Moma samo zamahnu kao da će baciti flašu na njih.

-Balavci jedni! Videćete vi šta i kako.- Reče i ode do vc-a.

-Kakav si ti? Ima li budućnosti u Marini?- Mirko slegnu ramenima i ode po još jedno pivo.

-Iste kao i u brizi o tuđim brodovima. Poslovi drugog reda. Vidiš i tamo!- Sa terase Jedra, videla se svetina sakupljena na velikom gatu marine. Sve beše obasjano svetlećim topovima, a na podijumu koji je isijavao ne zapamćeni lajt šou, video se taj neki čuveni disk džokej. -Lova se zabavlja na jahtama, a narod na dokovima! Puste na brod koga misle da treba i tako.-

-Važno je da smo mi živi i zdravi.- Reče Vlado. Nasmejaše se i nastaviše da pijuckaju pivo, kada sevnu iznad Veriga. Odmah potom sevnu još jedna serija plavkastih munja. Čula se i grmljavina.

-A jebem ti! Ostavio sam prednje luftere otvorene! Valjda neće mnogo da zaliva!-

-Rečeno je da može da se ode do broda, ako je potrebno!- Ubaci se Mirko. Možemo i zajedno, imam propusnicu. Vlado klimnu glavom. U to se uz stepenice pope zadihan Moma.

-Momci, hajde ovamo, nešto čudno se zbiva!- Reče. Svi požuriše i izađoše na usku ulicu. Preko puta, na vratima svog restorana, mirno je stajao Boro sa cigarom u ustima. Momci iz Jedra izađoše i ko sa pivskom flašom, ko sa cigaretom videše kako dva ćelava čoveka u odelima veoma grubo isleđuju jednog policajca, tu iz mesta. Niži tip u odelu koje mu je stajalo kao da je rođen u njemu, drsko mu se unosio u facu tiho govoreći. Vlado je znao tog momka, policajca, iz viđenja. Možda su se i javili jedan drugome nekada. Dečko je stajao uplašen i čitava scena dobi miris zapaljive neprijatnosti. Moma, onako krupan krenu prvi prema njima. Ova dvojica ga videše pa pažnju usmeriše na pridošlice.

-Drugovi, ima li kakvih problema!- Izbaci Moma iz daljine. Krupni ćelavi se osvrnu i zagrli policajca koga je maločas hvatao za rever. Onaj niži istupi drsko ispred pravo pred velikog Momčila. Moma, onako u šortsu i sa flašom piva u ruci, praćen grupom sličnih momaka, delovao je kao vođa neke čudne bande.

-Ne! Nema. Da li vidite negde problem?- Ispali mali u odelu. Plavim očima je gledao pravo u Momčila gotovo užarenim pogledom.

-Delovalo je da nešto nije jasno! Ti, kako se zoveš! Alo Policija?- Preskoči Moma ćelavog i obrati se momku u uniformi.

-Sve je u redu!- reče ovaj tiho nameštajući kapu na glavu. Moma se vrati ćelavom.

-Ovo je ovde predstavnik reda i zakona! Trebalo bi da se tako i ponašate prema njemu!- Reče Moma mirno. Ćelavi prevrnu očima i priđe Momi neprijatno blizu.

-A ti bi trebalo da se vratiš u svoje masne krpe i piješ pivo!- Reče pružajući prst ka Mominim grudima. Mirko uhvati Momu za rame, a Vlado pogleda prema Bori koji je sada iza sebe imao još tri čoveka iz svog restorana. Užarene cigare su tinjale u mraku. Sevnu nova munja na nebu i Vlado vide Boru kako prilazi događaju. Moma ohrabren, časno pokuša da spusti loptu.

-Ne ponašate se lepo drugovi. Hajde sada da vidimo kako odlazite, pa ovo možemo i zaboraviti. Reče on. Boro podrža ovo klimanjem glave. Za pojasom je imao pištolj koji ovaj primeti. Mali ćelavac uperi teatralno prstom u njega i počeo da podiže ruke.

-Jao! Vidi! Sada smo u problemu!- Rmpalija iza njega se spetljao, ali ostao priseban. Osvrtao se sve vreme i gledao kao da očekuje nekoga.

-Jebeni ste divljaci!- Reče mali kroz zloćudan osmeh. Posmatrale su ga dve grupe koje konačno privoleše mladog policajca da stane uz njih. Ovaj stavi kapu i povuče se pozadi. Iz susedne ulice farovi sevnuše i pojavi se crni Rejndž Rover. Kao po komadni svi osim vozača izađoše . Neki su bili u odelima, drugi u košuljama i sa pancirima. Nastade tišina, jer odjednom se promeni tas na vagi.

-Ko je glavni sada! A!? A?, poče da vrišti mali ćelavac u odelu.- Niko se ne pomeri, mada se Vladi učinilo da je začuo par knedli u grlima prisutnih. Posmatrajući uperene cevi svi se ukipiše. -Ko je glavni pitam?, A? Drečao je mali.- Boro istupi ispred njega.

-Momčino. Nije moja stvar, ali buku dižeš veću od one muzike! Hajde pođi lijepo da se drogiraš neđe drugde! Ako misliš da nas uplašiš sa dva tri Heklera, na pogrešnu si adresu došao!- Tenzija skrenu u opadanje i Vladi se učini da i ovi sa automatima malo popustiše gard, kada mali sevnu i vrisnu u smeh.

-Ohohoo. Nekome će goreti restoran vidim! Hoće, hoće. I to uskoro!- Boro se zamrači i posegnu za pištoljem, ali ga znažni Momo dohvati za rame bez reči.

-Psino jedna, cement ću ja tebi na noge pa da mi malo prošetaš zalivom! Pušti me Momčilo, s tobom ću poslje viđet račun!- Malom ne bi sve jedno, jer shvati da bi svakako prvi postradao. Uz podignute cevi ovi posedaše u terenac i uz škripu se odvezoše niz ulicu. Čuo se grom i poče da pada obilata kiša. Pokvasila je sve ljude još dok su bili na ulici! Boro je streljao očima Momčila ne rekavši mu ni reč. Onako mokar u košulji zalepljenoj po telu izgledao je kao neka karakonžula. Bio je to pogled Borin, koji verovatno dugo niko nije video. On stade naspram Mome i spusti mu ruku na rame.

-Budeš li se još jednom tako poneo. Neće valjati!- Reče. Momčilo klimnu glavom.

-Čika Boro, bilo ih je više. Što sam trebao da uradim!- Boro ga je samo gledao ljutito. -A nemojte mi tako, ko otac ste mi! Ne bih gledao da vas ubiju ovde!- Boro stade i vrati pištolj u futrolu.

-Zato nam i jeste tako!- reče i ode u kafanu. Svi onako mokri tek sada počeše da primećuju kako pada kiša. Vratili su se na natkrivenu terasu i ćutke nastavili da pijuckaju ostatke iz flaša. Grmelo je i sevalo, a vetar poče jogunasto da zateže tende i vezane čamce. U Marini ozvučenje utihnu. Vlado vide kako samo svetlosni topovi i dalje osvetljavaju masu kiše raznim bojama. Učinilo mu se da sve poprima neki izgled plamena ljubičastih nijansi.

-Bar im je žurka propala!- Reče neko! -Ona su se deca sva smočila!- Vlado se priseti Milice i dogovora koji su imali. Rekao joj je da kada se sve završi dođe do Jedra gde će on biti sa drugovima. Imala je mobilni telefon sa sobom. Nastupi pustoš i sve zamirisa na elektricitet oluje. Mirka nije bilo nigde, pa ga Vlado potraži. Na izlasku iz vc-a vide ga svog mokrog kako trči i doziva Momčila. Dva brata protrčaše i izletoše žustro iz kafea. Vlada požuri za njima i vide kako ulaze u Borov restoran. Obrisao je vodu sa lica i glave i ušao u mračan prostor. Gostiju nije bilo i osim trojice zaposlenih i Bore nikoga više. Snažan osećaj da je to loša ideja prostruji mu kroz telo i samo što ne zausti da pozove Mirka, začu Momčilov duboki glas.

-Boro čoveče. Ne čini to!- Momčilo je bio gorostasan, ali se sada neobično smanjio. Sav se nekako skupio i pred Borom stajao pun molećivosti. Vlado Boru nije video, ali se on pojavi raskopčane košulje. U ruci je nosio pancir i automat. Pogledi im se sretoše!

-Hoćete li i vas dvojica?- On pokaza na sto na kome je stajala količina oružja. -Ili majci da vas pošaljem da vam obriše sline?- Mirko stade kao zakopan.

-Boro, ne čini to, ljubim te! Ne mešaj i njih.-

-Muči gnjido! Neće meni neki tamo englezi i drugi jebavati ale kako ko smisli! To se u moje vreme rešavalo ovako!- Okrenuo se drugom čoveku! – Rade donesi deset flaša i onaj dizel iz kante. Napravite zapaljive bombe!- Naredi on. Kuvar ode po flaše, a drugi donese dve kante goriva. Zamirisa ljutito benzin i nafta. Boro je navukao pancir i borio se da ga zakopča preko povećeg stomaka.

-Boro, ubiće te! Ubiće vas sve! Ko zna kakvo još zlo ćeš načiniti!- Boro ga pogleda pa mu priđe srdit!

-Povešću i nekog od njih sa sobom! Toga se bojiš? A?- Zagrme on. -Pičko jedna!-

Momčilo stade da gleda unaokolo pa vide pokislog Mirka i Vladu. Pogledom ih prekori što su uopšte tu. Ova dvojica ko dva pokisla mačka, samo su stajali i gledali.

-Kreći. Polazi u džip na zadnja vrata!- Reče Boro. Momci ponesoše sve pripremnjeno, kada se na vratima pojavi čovek u crnom odelu sa kišobranom. Stajao je nepomično, ali samim svojim prisustvom zaustavi se sve. Boro ga pogleda oštro. Čovek lagano zatvori kišobran i otrese višak vode. Levo i desno od njega videla su se četiri specijalna policajca sa dugim cevima. Stajali su na udaljenosti ne mareći što ih zaliva provala oblaka. Čovek je obrisao skupe kožne cipele i u finom odelu laganim korakom došao do sredine mračnog restorana. Maramicom iz džepa je posušio ruke i iz tabakere uzeo cigaretu. Nije govorio, što kod prisutnih izazva veliku napetost. Boro je stajao i posmatrao ga, a ovaj njega bez razlike, kao da ne drži automat preko ramena.

-Gdje si to krenuo?- Boro ne reče. Nabrao je oštro čelo i prebacio težinu. -Šta?- reče čovek u finom odelu. -Uđem u restoran, a niko da me ponudi? Može li se ovde piće neko popiti?-

-Ne znam imamo li nešto što tvoja finoća nalaže?- Zareža Boro!

-Ako se ne varam, imamo isto ono što smo oduvjek imali, da ne kažem delili! Brate!- Prisutni se promeškoljiše.

-Ne zovi me tako avetinjo crna! Moj je brat ostao negde gde ti nikada nećeš kročiti! Tebe ne poznajem!- Čovek se nasmeja i smesti za jedan sto!

-Kako ti odabereš. Ja tebe poznajem Boro, brate moj.-

-Što ti treba! Piće ne služimo! Barem ne govnima!- Ovaj nastavi da se smeje. Pušio je mirno i ugasio cigaretu na stolnjak.

-Treba da malo odrasteš! Da se kultivišeš. Nije više staro vreme bato moj mali. Možeš neku štetu da načiniš tom silom kojom u sebi ne vladaš!- Boro ostade da stoji i podiže hekler na remenu.

-To ti tamo u salonima i sa političarima tako zbori. Ovde na ulici je jasno kako je i što je!-

-Ali neću ti dozvoliti!-

-Ajde baš i to da vidim!-

-Uhapisću te Boro. Baciću te u zatvor ako moram.- Reče ovaj mirnim glasom. Boro prođe pogledom i vide da oko mesta ima dosta policije. -Hajde lepo vrati to sve odakle si izvadio. O tome možemo drugi put. Sada pusti lepo da se naši prijatelji provedu. A ne reklamiramo se badava kao biserna destinacija!? Neka dođu! Znaš li ti koliko novca država ubere od gostiju!?- Čovek se okrenu prisutnima kao da od njih očekuje odgovor. Niko ne reče ništa. -Mnogo!-

-Sve ti je to krvavi novac.- Reče Boro. Ovaj ustade.

-Dajte mi neku pikslu da ne gasim ponovo na stolnjak. Dogoreću do stola ovako.- Jedan od Borinih mu pruži pikslu sa gomile. Ovaj potapka cigaru i nastavi. -Pamet u glavu Boro moj! I ne uvlači ovu mladež u umiruće ideale. Pohapsiću ih sve ako treba.- Reče popravljajući sako. -Šalim se naravno!- Svi su blenuli u čudnog i lepo obučenog čoveka, koji zaustavi starog Bora, kada unutra uđe jedan policajac natopljen od vode.

-Načelniče, imamo prijavu! Jedno vozilo se prevrnulo na Luštici!- Čovek se iznenadi i pogleda donosioca vesti!-

-Govoriš kao da ja treba da odem da ga okrenem na točkove?-

-Načelniče to je jedno od “onih” vozila!- Čovek se osvrnu i pogleda zbunjenu družinu u kafani.

-Ne znam. Rešite to! Ostaj mi dobro brate i pametno!- Nasmejano reče i otvori kišobran. Policija koja je bila na nogama povuče se u kišnu noć, a u Borovom restoranu ostade miris upravo ispušenih cigara i teskoba. Boro sede i uhvati se za glavu. Jedan od prisutnih iznese flašu viskija i nasu prisutnima da popiju. Momčilo spusti ruku Bori na rame koji ne reče ništa. Samo uze Ajfon i tresnu ga o zid. Uređaj puče u delove. Moma pogledom povede Vladu i Mirka i pogleda u mokro nebo. Trčali su preko ulice da se sklone, kada se Mirko nespretno sudari sa drugom koji je izbezumljen izleteo iz bašte.

-Hej polako!- Reče Momčilo. Ovaj unezvereno usdate pa krenu da leti pogledom po njima.

-Ovaj, je, Niko je, Niko je!-

-Aman zbori više pade sva kiša ovog sveta!- Dreknu Momčilo.

-Niko je upravo zvao, on je krenuo je autom za Radoviće kad je kod solane. Tu kod Bjelila, on je!- Vlado se napregnu da čuje, ali je momak toliko nepovezano govorio. -Niko je…- Momčilo mu pljesnu šamar. Ovaj pade i prestrašen ustade nešto sabraniji.

-Vlado! Tvoja sestra…-

-Šta je bilo sa mojom sestrom?- Mirko pogleda u Momu. -Šta je bilo sa mojom sestrom? Govori? Čuješ li? Šta je bilo sa Milicom?- Mirko dohvati ovog i okrenu mu lice prema sebi.

-Hej šta je rekao Niko? Gde je Milica?- Momak pogleda u Vladu pa nazad u Mirka. Iz vlažnih očiju mu je sevao strah.

-Našli su je golu i krvavu kako luta pored puta!- Vladi se zamrači pred očima. Neka sila ga stegnu za butine, koja umalo da mu isčupa mišiće. Povraćalo mu se, ali kao iz neke crne rupe u stomaku i grudima. Skupiše mu se zenice pa se pridrža za kapiju da ne padne. Čuo je glasove oko sebe i pitanja upućena.

-Niko je stavio u auto. Hteo je da je poveze u bolnicu, ali je velika gužva na raskrsnici pa je dovezao do svoje kuće. Tamo je sa njegovom sestrom i tetkom!- Momčilo pojuri do šanka i uze ključ od auta. Izleteli su napolje Vlado, Mirko i Momčilo. Momin golf odjuri u mrak i svetla crvene boje nestadoše iza kišne zavese.

***

  

U kući Đuraševića bio je mrak. Kiša je malko posustala u intenzitetu, pa se čulo samo obilno slivanje sa okolnih kamenjara koje je pljuskalo u more. Nikova tetka, skromna žena, zbunjeno je gledala kako Momčilo, Vlada i Mirko ulaze. Moma je onako veliki gradio put Vladi, ne znajući šta će da zatekne. Milica je bila sva krvava. Tetka je posadila da leži na nekom divanu i nije bila pri čistoj svesti. Pokretala se bez zvukova i znanja gde je. Vlado se uhvati za glavu. Jedva je prepoznao sestru.

-Šta joj je ono na glavi?- Upita uplašeno Mirko. Momčilo joj prođe rukom po ulepljenoj kosi. Bila je blatnjava i krvava, ali na mestima ošišana! Kao da je mašinicom za šišanje neko nasumično kratio kosu! Na licu je imala uboje i masnice od udaraca, a čitavo levo oko beše joj zatvoreno!

-Zvala sam hitnu pomoć, ali je broj nedostupan!- Reče tiho tetka. -Ovo devojče mora u bolnicu!- Momčilo je otkri iz nekog ćebeta i vide da obilno krvari!

-Silovana je zverski!- Reče tiho! Vlado stegnu pesnicu i stavi je sebi u usta. Zaječao je, a Mirko ga snažno zagrli. Suze su mu potekle. Milica je bila gola i vidno prebijena. Blato je ispunilo krvave rane koje su zevale kada bi je Moma pomerio.

-Ko može da učini ovako nešto?- Zapita se čovek. -Stara, jesi li zvala policiju?- Stara tetka klimnu glavom, ali…

-Rekoše da je vodimo u bolnicu, nemaju dovoljno ljudi…šta ja znam, zbog tog događaja!-

-Aman jesi li rekla da je silovana!?- Stara tetka je samo gledala dok joj se brada tresla. Momčilo ustade i izađe napolje. U daljini je grmelo, a daleko iz Marine videla se svetlost koja se uzdizala poput puzavice kroz vlagom natopljeni vazduh. Čovek se uhvati za glavu. U tom trenutku se pojavi jedan policijski automobil. Momčilo iskoči pred njega, pa ovaj jedva ukoči da ga ne zgazi.

-U pomoć!-

-Što je bilo delijo? Malo si popio?- Upita policajac kroz otvoreni prozor.

-Pomoć, ljudi, silovanje da prijavimo! Unakažena je devojka!- Policajac ga je posmatrao iz auta.

-Šta to pričaš jadan. Nijesam ti ja patrola za to! Zovi 911 prijavi slučaj!-

-Ali samo da je vidite, rodica, ne sestra mog prijatelja. Ako ste ljudi pomagajte.- Viknu on i ogomnim šakama mlatnu po krovu Golfa. Policajac to primeti pa promeni ton.

-Ne zvekeći mi o patrolno vozilo, da ne izlazim da ja zveknem tebe! Muči tu i na mobitel okreni nadležne! Ajde! I nemoj da dolazim tamo da vidim ko je tu koga silovao!- Moma se skupi pa zveknu ovog u zube kroz otvoreni prozor. Policajac sa suvozačkog mesta iskoči napolje sa pištoljem, ali Moma onako krakat udari ovog još tri puta. Policajac za volanom pade u nesvest pa se skljoka na sedište pored. Ovaj što je izašao vide Momčila onako izbezumljenog kao neko čudovište. Krvave mu ruke i vlažne u prljavoj majici i pantolama. Stoji i plače onako veliki. Stegao se od bola, ali steže i šake. Ovaj ga drži na nišanu, a proba da dozove i ovog u autu!

-Bilo bi bolje da spustiš taj pištolj.- Začu se iz mraka. Policajac unezveren spusti oružje i podiže ruke! Momčilo takođe kao po komandi krenu za njim. -Ne ti Momčilo. Ti podigni pištolj.-

-Koji pištolj?-

-Onaj što ti iz guzice viri! Ovaj tamo što stoji pred Golfom!- Dreknu glas iz mraka! Moma uze oružje i stade iza policajca. Iz mraka se pojavi Boro. Obučen u plavu kabanicu. Za njim još dvojica iz kafane. Svi naoružani i u pancirima.

-Stavi mu lisice!- viknu on na Momčila. Ovaj se probudi pa uradi kako mu Boro reče. Jedan od njegovih mlatnu dodatno onog u kolima i uze da ugasio rotaciju. Pomerili su Policijski automobil Boro reče da se uđe u kuću. Unutra je Vlado sedeo i gledao u pod. Mirko sa starom tetkom pokuša da mlakom vodom opere Miličino telo i da je uspravi malo. Devojka je mumlala. Boro cipelom nagazi krvavo ćebe na patosu, a zatim čučnu da pogleda. Uhvatio se za glavu razmišljajući.

-Ona mora u bolnicu!- Reče Mirko, -A onda da prijavimo ovo!-

-Kome da prijaviš? Budalo jedna!- Idi uzmi bateriju i vidi gore na putu koji se auto prevrnuo!- Dreknu Boro. On se okrenu ka Vladi i prodrma ga. -Stara daj lozu za njega. Neka popije i dvije da se malo trgne. Šećera i vode posle!- Ustao je i podigao devojku u sedeći položaj. Imala je čudne rezove po leđima. Pravilne i ne previše duboke. Kao da je neko oštricom pokušao nešto da napiše!

-Što je ovo?- Upita Mirko! Boro pogleda prisutne očima punim straha, a tetka prekri šakom usta.

-Krvava krizma!- Reče Boro i ustade.