13. April, 2017 Nemanja 0 comments

Prokletstvo – glava 4

Kiša ponovo poče da lije. Tutnjalo je i sevalo tamo prema pučini. U skromnoj kući nije bilo svetla, valjda neko od atmosferskih pražnjenja pogodi razvod struje na lokalnom transformatoru. Stara Duraševićeva skuvala je vodu, pa onako, malo, prohlađenom probala da očisti dete od krvi i blata. Na mestima se pojavi Miličina rozikasta mladalačka koža. Boro je pušio i psovao, što ne rade mobilni telefoni. Jedan od njegovih iz kafane ulete u kuću, pa se svi trgoše. Ovaj se pribi uz štok i onako konspirativno pokaza da neko dolazi. Dalje od kuće, niz strmi put poput vetra projurila su dva policijska auta. Nestali su u mraku, svetala vidljivih još neko vreme. Boro se zagleda da vidi kroz prozor ima li još koga. Momčilo je grlio Vladu, koji se od loze i šećera malo povratio. Niko ništa nije zborio, već svi ko zapete puške čekaše da Boro nešto saopšti. Ovaj se samo vrzmao i povremeno gledao šta je to na devojčinim leđima. Stara je natapala rane, ispirajući blato iz njih.

-Ovo je neko…- Započe Boro više za sebe, ali u tišini zapljusnutoj kišom, svi načuljiše uši da čuju. -…Posle su je silovali! Ali zašto su je silovali?- Gutao je cigare. -Zverski skotovi!- Momčilo pojažljivo uze Miličinu ruku i pomilova je. Devojka je bila živa, ali koliko će to stanje potrajati, niko od njih nije znao!

-Moramo je voditi kod lekara? U Bolnicu! Ako je put zatvoren, idemo čamcem, gliserom!? U Novi ili u Risan?- Reče Mirko. Boro ga samo pogleda, a ovom bi jasno da ne daje više ikakve predloge.

-Stavite je u to ćebe, ali pažljivo!- Reče. Priseban, Mirko podiže Miličine gole noge i stavi ih preko napola krvavog pokrivača. Stara je klimnula glavom da ga nose. Uvili su je pažljivo i kada podigoše, ona ispusti neki čudan zvuk. Ovo ih ohrabri da je bolje. Pa počeše da je teše šapatom, dok su je nosili. Nije ih čula, več samo kolutala očima. -Dajte je u džip na zadnje sedište. Ti Mirko sedi sa njom, a vi ostali u gepek.- Reče Boro. Stara se krstila povremeno gledajući u ikonu i sa tihom molitvom ih isprati sa praga u kišnu noć.

-Ti povezi ovaj policijski!-

-Šta da radimo sa ovom dvojicom?- Boro se nasmeja i ne reče ništa. -Ozbiljno šta da radim?- Upita konobar.

-Veži ga dobro pa ga ostavi tu! Ne… skini ga golog pa ćemo ga pustiti da tumara po kiši. I onako ga je Moma klepio da se ničeg neće sećati!- Nasmejano reče.

-A sa drugim?-

-Odakle ja da znam! Smisli nešto, nevolja ti popi mozak! Veži ga, odveži, zapreti mu!- Grmeo je Bora. Ovaj njegov nestade iza kuće i za par minuta se vrati nazad. Grupa mokrih ljudi se odveze crnim terencem u pratnji jednog policijskog automobila. Odvezli su se gore, više, prema Zabrđu mestu na visini slabo nastanjenog poluostrvu. Svetla auta su se borila sa naletima kiše, osvetljavajući uski put na koji je bujica nebeske vode nanela crveno blato. Terenac je predvodio proklizavajući na mestima gde su gomile žitkog blata bile velike. Moćni farovi obasjavali su nisku makiju, blistavu od vlage i poneku kamenu kuću, uglavnom napuštenu. Put je vodio pored nekadašnjih naselja, koje su sada uglavnom bila dom za pokoju zmiju. Nevreme se polako umirilo i još je tamo iz pravca otvorenog mora stigla poneka bljeska, tek da naglasi konture terena i usamnjenih pejzaža. Boro upravi veliki terenac na jedan makadamski ispust i vešto upravljajući nastavi skoro istom brzinom kao i po tvrdom putu. Farovi su plavičasto obasjavali okoliš, a Mirku se učini da blesnuše o nečije oči, koje pred zaletelim automobilom, nestadoše u trenu. On zausti da kaže, ali shvati da je od umora i svih događaja krenuo da halucinira. Misao na dva zelenkasta oka mu se pretoči u načičkana svetla dole, niže. Levo od njih, baš kroz suvozački prozor, video se tivatski zaliv, kristalan i jasan u bistroj noći. Dole u dnu, među titravim narandžastim svetlima, blistala je Marina. Mesto odakle su krenuli i gde je moćan svetlosni šou ponovo cepao nebo. Bilo je daleko da se išta čuje, ali njemu pogled ostade na trenutak zakucan za mnoštvo brodova na kojima su ljudi uživali i bol ga srete pravo u grudi, pa mu se sloši i samo što zausti da želi da izađe, Boro zaustavi teško vozilo i reče da su stigli. Pod svetlim se videla usamnjena mračna kuća. Od puteljka kojim su stigli, dva zida od kamena i razbacane stvari. Bunar i mala crkva. Mirku pogled poseže nazad, da vidi gde je Golf koji ih je pratio, i on vide par nadgrobih spomenika prosutih uz puteljak. Policijski auto je gazio rupe teže, ali polako pristigao, ugasivši svetla. Momčilo i Vlada izađoše, a veliki trapavi Moma poče da se krsti kada vide spomenike i mali zvonik preko noćnog neba.

-Ne budali! Nismo zbog toga došli ovde.-

-Naopako Borisave! A što ćemo na groblju i u ove sate?- Reče ovaj uplašeno. Boro ne progovori ništa. Vlado krenu za braćom i bez mnogo pitanja sa verom u Borin sud. Boro izvadi pištolj, a hekler okači o rame. Njegova dva čoveka su u stopu pratila i oni se zaputiše prema mračnoj kući. Od auta do nečega što je ličilo na konobu, bilo je pedesetak metara, pa oni polako napredovaše. Momčilo krenu za njima, ali mu pogled poseže prema napuštenoj crkvici pa se sabra i vrati polako prema autu. Poče da grdi Mirka bez razloga, da se ne udaljava od auta! Ovaj ga samo pogleda i otvori vrata da proveri Milicu. Kroz otvoreno vozilo prođe hladna promaja, pa se ljudi kojima već poče da pada energija, naježiše od ove jesenje promaje. Boro je napredovao i na nekih desetak metara od kuće on pozva glasom.

-Spiridone!- Ostali se svi pogledaše, pitajući se šta uopšte čine ovde i to sve sa detetom koje treba u bolnicu da povedu. Mrak ostade crn i ništa se ne desi, čak ni kada Boro još par puta prozva ime. Nakon par minuta njih se trojica vratiše do auta, sa sve oružjem u rukama.

-Ne reče nam čoveče, što nas dovede ovamo?- Nastavi Momčilo. -Je li ovo neka šala ili…- Boro mu pokaza da ćuti i prstom uperi prema njemu. Moma se zbuni ali ubrzo vide da se i Vlado i Mirko okreću da vide šta je iza njega. Na puteljku je stajao čovek, stariji i obučen u prljavu odeću. Blatnjavih čizama, bio je ogrnut kabanicom. Imao je dugu, skoro popovsku bradu i dva upala oka. Nije ništa govorio.

-Spiridone, gde se smucaš u ova kasna doba. Mislio sam da spavaš!- Reče Boro. Čovek ne reče ništa samo polako prođe pored njih i zaputi se hladno prema kući. Boro skloni oružje i pođe za njim. Nikome ništa ne reče, pa za njim krenuše i drugi, ali se onda Moma povrati i odluči da on i Vlado i Mirko ostanu sa Milicom. Boro je osvrnu i viknu na njih.

-Šta sa sprdate, dajte ovamo i nju!- Čovek u kabanici se okrenu i reče.

-Ne!-

-Šta to zboriš Spiridone!?- Upita ga Boro. Ovaj pogleda još jednom i bez reči nastavi prema kući. Boro samo mahnu da svi krenu i ovi podigoše pažljivo Milicu. Kuća nije imala struju. Ne zato što je neka divlja nevera iskidala naponske linije, već zato što struja nikada nije pronašla put do starog groblja i kapele koja je zvrjala prazna i napuštena. Ovo beše popovska kuća napuštena ko zna kada. U istinu iako je Spiridon živeo u njoj, delovala je kao da je i dalje napuštena. Par drvenih komada nameštaja i nekoliko mornarskih kovčega izguljenih i pocrnelih od vlage. Na podu ponjava i smrdljivi madrac na daščanom krevetu. Furuna koja je i dalje isijavala. Čovek raspali vatru i upali dve petrolejske lampe. Ispod kabanice koju je skinuo imao je sak iz koga izvadi neke zamotuljke. Čak i sa sa svim gostima u kući, on se ponašao potpuno ležerno. Pristavio je lonac vode i u peć ubacio nekoliko iscepanih drvaca. Boro pokaza da Milicu spuste na madrac, ali Moma poskida neke ponjave koje su prekrivale štrokavi madrac i spusti je u onom krvavom ćebetu, gadeći se higijene u kući. Čovek je pod svetlom lampe bio jasniji oku, ali i dalje mutan i sakriven iza neuredne brade. Smestio se na tronožac i protrljao ruke. Vladi zapade za oko stara slika u bogatom i neprikladnom ramu. Stajala je iznad mesta gde je uz zid bio divan mesingom okovan kovčeg. Na slici beše tirkizna oluja koja je nesretni brod nasela na školje i kamenje. Talasi kojima je vetar čupao kreste pluskali su da ih je mogao čuti. On se zablenu u sliku, ali ga prekide hrapavi glas domaćina.

-Što te dovodi u ova doba kod mene Boro? Još sa ovol’kom svitom!- On odmeri ljude oko sebe. Boro pokaza na dete na krevetu.

-Dete umire, a do bolnice ne možemo! Jedino se tebe setih da si blizu.- Reče Boro podrugljivo. U ruci je držao pištolj sa kojim se igrao.

-Eh Boro, pa nijesam ti ja vidar!- Ako misliš da moje poznavanje trava, ovde može pomoći. Varaš se grdno.- Boro se nasmeja kiselo.

-A da pogledaš! Hajde. Pogledaj joj leđa!- Čovek ustade i priđe Vladi i Momčilu koji su sedeli pored nepomične Milice. Čovek joj grubo zavrnu majicu i otkri gole mladalačke grudi, još musave od krvi. Vlado ga uhvati za koščatu ruku i reče.

-Hej starino, polako. To mi je sestra.- Čovek ga ne pogleda već sačeka da ga ovaj pusti, jer prestade da radi bilo šta drugo. Vlado ga polako pusti i odmaknu se uz Mirka. Posmatrao je Milicu koja je teško disala. Čovek je okrenu na bok i prepipa po leđima zagledajući rane. Podigao joj je nogu i žustro gurnuo ruku pod krvavi pokrivač.

-Ma šta to radiš?- Viknu Vlado. Boro skoči i uhvati ga.

-Smiruj se odmah i ni riječi više!- Reče i pokaza zabezeknutom Momčilu da motri na njega. Ovaj se pomaknu i dohvati Vladu kao da ga zagrli, ali i da ga stegne ako ovaj ponovo skoči. Bradati izvadi krvavu ruku i prinese nosu da pomiriše. Klimao je glavom i zatim vratio devojku na leđa.  Ustavši on ode i donese neke tri tegle. Birao je po njima uz čangrljanje, da bi izvadio par busena sušenih trava. Jedan uze i stav u svoja usta, a drugi umoči u već zagrejanu vodu. Sažvakao je korenje i sve to oblikujući koščatim prstima utisnuo u rezove i rascepe na Miličinim leđima. Ona se promeškolji. Čovek se polako vrati u stolicu i sede prema Bori. Iz džepa je izvadio duvan kesu i osušena vlakna krenuo da mota prstima. Kada polako završi cigaru pogladi je i pripali.

-Nema joj spasa.- Reče. Niko ne zucnu, već se svi pretvoriše u uši.

-Kako to misliš?-

-Lepo.- Nastavi on prema Bori.

-Ne prihvatam!- Reče Boro -Mora da se može nešto učinit!- Čovek je klimao glavomi lagano vukao dim. Boro ustade i napravi par koraka po mračnoj prostoriji. Na Miličinim leđima rane ispunjene travama, počele su da bele, izbacujući limfu i gnoj.

-Što je ovo? Je li to krvava krizma?- Reče Boro uperujući pištolj prema čoveku. Ovaj klimnu da nije. -A što je onda crni ti?-

-Šta je uopšte ta krvava krizma?- Upita Mirko – Pominjao si to i dole, dok smo bili u onoj kući?-

-Krvava krzima je…- Poče Boro da objašnjava.

-To je jedna latinska legenda iza koje se sakriva mnogo toga, ali…- Upade čovek. Boro besan što ga ovaj prekide nastavi.

-Istina je Spiridone da postoji krvava krizma! Očiju mi viđeo sam!- Čovek je mirno pušio i posmatrao Bora koji se sav uneo da istera da to što govori ima smisla.

-Šta si ti video?-

-Slušaj me izmetu jedan! Mogu te ubiti kao pašče, tu sada. Znam šta sam video i znam šta ti umeš! Zato pamet u glavu i hajde lepo.- Reče ovaj vatreno, da njegov kelner priđe da ga malo umiri. -Ne smiruj me, dobro sam, nego…-

-Boro moj! Dugujem ti, istina je!- Reče čovek. -Ali maloj nema spasa. Iscepali su je kao da je lutka. Već je pogubila krvi, da ne znam jel’ bi se mogla spasti i na hiruruški sto da je sada spustimo! Ne budali već…- Vlado ustade i dođe pred čoveka. Suznih očiju je posmatrao, a zatim se sagnu i uze mu ruku u svoju.

-Ne znam ko ste, ali…ako nešto mogu da učinim da mi sestru spasete, časti mi i imena, učiniću…-

-Dosta je!- Viknu Boro. -Ne zaklinji mu se!- Čovek pored peći se smešio očekujući da Vlado dovrši. -Ne zaklinji se ovom čoveku kad ti rečem! Dužnik mi je i sada će taj dug vratiti! Ili će ga vratiti ili će umrijeti. Može da bira.- Reče Boro i uperi Spiridonu pištolj u glavu. Spiridon ga pogleda i nasmeši se. Vlado se odalji pola koraka, ali ostade da ga drži za ruku.

-Samo ako me član porodice zamoli! Samo onda ću pomoći. Ako mi se zakune!- reče on kroz osmeh. Vlado ču ovo pa spreman krenu da se spusti da moli.

-Kušuj! Ni riječi više Vladimire! Pušti mu ruku. Ne treba ti takva zakletva u životu!- Spiridon pogleda vladu u oči i ovog prođe neka jeza, pa posluša Bora i povuče se unazad. Boro je stajao sa pištoljem uperenim u čelo ovoga.

-Ubiću te Spiridone, oca mi na nebu!- Reče Boro.

-Ubi me i ništa se neće dogoditi!- Reče on. -Ko će ti spasti devojku onda?- Boro trepnu i prisloni jače pištolj na čovekovo čelo.

-Znaš li šta će sa tobom biti ako te ubijem sada!? Znaš li gnjido. E pa ja znam! Možda i ne znam, ali sam spreman da te ubijem!- Spiridon ga je posmatrao i osmeh koji je do tada imao preraste u lagani grč. Sevao je očima na Bora, a zatim pogledao u devojku. -Znaš što ti je činiti i to volim kod tebe. Nema previše objašnjavanja.- Spiridon uze kesu duvana i pogleda prisutne. Boro skloni pištolj i stavi ga za pojas. Odmakao se par koraka unazad i vidno odahnu. Izvukao je flašicu sa žestokim pićem i otpio dva dobra gutljaja. Spiridon ubaci još par cepanica u vatru i skinu lonac sa ključalom vodom sa šporeta.

-Skinite je golu i radite šta vam budem kazivao.- Reče.