15. April, 2017 Nemanja 0 comments

Osveta palog džedaja

02 i 30 ujutro, vozim se sa ocem iz tržnog centra Ušće i shvatam da smo bogatiji  za još jedno iskustvo u životu. Pogledali smo film „Buđenje sile“, oficijelni VII nastavak Ratova zvezda, upravo premijerno prikazan u Beogradskim bioskopima.

Tridesetak godina ranije,  on je sedeo na vozačkom mestu, a ja na zadnjem sedištu, vraćali smo se iz  bioskopa „Šumice“, takođe bogatiji za  iskustvo, moguće je, snažnije od ovog. Tada  smo gledali film „Imperija uzvraća udarac“.

Osim po franšizi kojoj pripadaju, nagađam da ova dva filma, nemaju mnogo toga zajedničkog. Brine me da ne zaspim. Od ranog jutra sam budan, a projekcija počinje posle ponoći. Nadam se da će u elemenima buđenja učestvovati i neki molekul adrenalina, jer ipak posle više od deset godina u bioskopu „igra“  zvezdani rat! Taj adrenalinski prizvuk isčekivanja pobudio je u meni sećanja na različite susrete sa omiljenom franšizom.  Pretpostavljate da nijedan nije mogao da se meri sa prvim gledanjem nekog od tri originalna Rata. Za početak tada sam imao mnogo manje godina, a zatim, kažu da prva ljubav zaborava nema. Isfucano korišćena u ranoj osnovnoj školi ova tvrdnja ovaj put možda i krije neku istinu? Ponovni susret sa Ratovima zvezda, podsetio me je i na premijerna prikazivanja originalne trilogije u specijalnoj, remasterovanoj ediciji. Bio je to kraj devedesetih, vreme materijalne polu-bede, ali veće duhovne snage. Na premijere smo odlazili Ladom karavan, vozeći se u gepeku 5+2, uzbuđeni i radosni. Istina je da se tada neki čovek u lošem kostimu omiljenog  negativca šepurio po beskrajnoj bini Sava Centra i reklamirao Čupa-Čups lizalice, ali je zato prepuna sala stajala na nogama uz gromoglasni aplauz,  kada su se pojavila žuta slova koja nestaju u beskraju svemira. Iako je mešetar-filmadžija, Lukas, skupo prodao ove filmove u koje je ubacio pet lasera više i izbacio tri suštine (e.IV:Solo je prvi pucao!? e.V: skraćeni dvoboj Luka i Vejdera, e.VI. muzička numera u Džabinoj palati),  u vazduhu se osećala  lepa energija. Ljubitelji su se skupili u zajedničkom pohodu i bioskopskom ambijentu, kako bi pogledali film uz vrištanje čuvenih replika i aplauze nakon ključnih momenata. Bioskop je živeo, a ljudi su gledali filmove.

Kada su sekventno snimnjeni epizoda I,II i III, svi smo očekivali ako ne bolje, onda bar slično uživanje. Dobili smo šipak.  Sva tri filma sam premijerno pogledao, sa osećajem sve dublje gorčine u stomaku. Dobro, rekao sam sebi, na osnovu prve trilogije, taj prefrigani Žorž L.,  ima kredit da pusti dva sata crnog blanka (crne trake) izmedju dve špice, a ja bih i dalje platio kartu. Bilo bi lakše da tokom mraka svira muzika Džona Vilijamsa, ali i bez toga bih preživeo. Dvehiljaditih, kada su izlazile epizoda I,II i III, okupirale su me druge stvari, a moj mlađi duh, bogat bržim metabolizmom, bio je spreman da obradi svakakva sranja. Ni u jednom trenutku se nisam zapitao odakle toliki kredit gospodin mešetar ima kod mene i čime ga je zaslužio.

Na premijeru „Buđenja“ stigli smo skoro sat vremena ranije. Predlog sam dao ja. Volim da pre filma odem u toalet na vreme i da sednem na sedište  dok su svetla još upaljena. Da se ja pitam, vrata bi trebalo zaključati kada foršpani počnu, jer dileje koje kasne, gazeći ljude između sedišta i zaklanjajući im pogled na uvodne kadrove, treba da sačekaju novu projekciju i plate kartu ponovo.

U foajeu bioskopa, ako se prostor tržnog centra može tako nazvati, bilo je puno ljudi. Obučen u kostim kvalitetan poput onog na platnu, Dart Vejder je, ispolirane kacige brektao pored štanda na kome je bila izložena gomila igračkica i među njima Nebulon-B fregata fantastično napravljena od Lego kockica. Repertoar bogat, da bogatiji ne može biti. Raskoš novog milenijuma oslikana u LCD plakatima koji reklamiraju sve filmove odjednom mešana sa mirisima brze hrane, restorana odmah tu iza ćoška. Čak je bilo moguće kupiti i selfi stik, za slučaj da je neko zaboravio ovu protezu a našao se na ovako važnom događaju. Ispred štanda su se klinci  gurkali i stidljivo smeškali, iščekujući i nagađajuži kvalitet filma. Bilo je i starijih ljudi, ali ovaj put nije bilo čupa-čupsa jer su lizalice i liciderska srca kao „nezdrave“ ustupile mesto kokicama prelivenim puterom i Koka-Koli. Svi su se slikali, postovali fotografije i lajkovali tuđe. Oni su proždirali brzu hranu dok je njih proždiralo  zadovoljstvo posebnosti, što su tada i tu i postoje. Ju huuuu!!! Evo premijere. Zamislite film se prikazivao u svih devet sala odjednom!? Baš super. Što ga niste pustili na Internetu pa da svako iz svog klozeta može da ga gleda? Red za kokice bio je četrdeset minuta dug! Srećom, drug je poznavao menadžera bioskopa, pa je kokice nabavio „preko veze“, a ja sam  ih prvi put jeo uz Zvezde i Ratove. Ušli smo u salu,  a na sedištima su bili 3D cvikeri, sterilisani i upakovani u celofan. Počele su reklame koje su mi iscedile mozak kroz gusto sito. Odavno smatram veoma drskim da na premijernom prikazivanju, bioskopdžije moraju da me zlostavljaju sa reklamama. Priznajem samo znak za zabranu pušenja i mobilnih telefona!

A long time ago ina galaxy far, far away…

Natpis i… muk. Potpuna tišina. Hajde narode, pa reklame su se završile, evo ga film. Sve ono zbog čega ste došli. Zbog ovoga je onaj lik u kostimu Vejdera, mrtav znojav i smrdi. Njegov strikan mesec dana nije jeo ništa sem GMO paštete u Minesoti, da bi mogao da mu kupi kostim Vejdera od $4000!? Dajte, bar da njega podržimo! Osmelim se i dreknem „Jeeeee“ uz histerično tapšanje rukom o ruku.  Par likova iz okolnih redova se pridruži i apalauz potraja 3 i 1/4 sekunde. E moji fanovi, e moja publiko. Prodje mi neka tupava muka kroz glavu i rečenica  Oliver Ridovog lika Proxima iz filma Gladijator: „Taj trenutak kada podigneš mač i kada zagrmi ceo koloseum…“ Civilizovali smo se i više ne ubijamo javno ljude radi aplauza, ali zato bacamo gomile novca da na ogromnom ekranu ginu jedni a pobedjuju drugi, kako bismo i dalje oživljavali iskonski nagon gromoglasnog odavanja pošte pobedi dobra nad zlom! Grmeli su nekada Sava Centar, a bogami i Dom sindikata! Grmeli su bioskopi, da li zato što nisu bili tržni centri ili zato što su imali publiku?  Danas ne grmi niko i ništa, ni zbog ozbiljnih stvari a pogotovu ne zbog sedmog natpisa o udaljenoj glaksiji!

Film se završio.  Iznenadilo me je to,  što mi je  bukvalno proleteo. Poslednjih godina potrebu za gledanjem u kazaljke, počeo sam da uzimam kao snažan reciprocitet kvalitetu. Ko uspe da me zabavi, a da me ne „siluje“, dobija zvezdicu u mojoj imaginarnoj svesci. Dobro, nisam gledao na sat, ali o ostalim delovima bolje da ne pričam. Hoću, samo ću malo, ali trudiću se da budem nežan. Film je užasan, gnusan i veoma uvredljiv. Čak i maloletna deca treba da ga preziru. Barem ona čiji roditelji drže do poštenja i lišavaju ih edukacije lažnog divljenja. Treba svi da se ispovraćaju po polu lezbijki, koja je toliko moćna da će sama srediti sve negativce! Naravno da hoće, jer su negativci gomila budala koja ne čita istoriju glaksije, pa po treći put prave planetarno oružje kojim će da unište planetu u trenutku, umesto da sa legijama stormtrupera konstantno maltretiraju sve žive sisteme i uzimaju harač.  Zaustaviću se ovde da ne pređem granicu pristojnosti. Na kraju filma niko nije aplaudirao. Niko živ.  Nisam čak ni ja, iako mi se za trenutak  učinilo da postoji nešto dobro u njemu, ali se ta misao ubrzo raspukla poput balona od sapunice. Gomila laži i opsena, upakovanih da se stidimo ako nam se ne dopadnu. Skoro kao  sve što danas  definiše jedno civilizovano društvo, puno tolerancije i razumevanja. E pa ja više nisam tolerantan, a shvatio sam i odakle mi ovaj višegodišnji stepen tolerancije koji nestade u  balonu od malopre.

Dragi moj Lukase i saradniče Abramse, kod mene ste ispucali kredit. Bilo je potrebno neko vreme, slažem se dugo. U pitanju su decenije. Pomislih, da li je to moja inertnost, glupost ili naiva? Moguće je da jeste, barem nešto od toga, ako ne sve. Međutim tu se krije i jedna mnogo jednostavnija i primalnija činjenica. Nešto što se može nazvati prvim susretom. Mirisom i ukusom, nečega što čovek proba u fragilnoj fazi detinje naive,  čistote duše i što iz tog razloga ostane urezano u um, dok se sive ćelije još nisu ni razvile, a kamoli započele svoje odumiranje. Nečega što preti da postane religija.  Poverenje onome ko je to pokazao,  nezamislivo je i bezgranično. On može decenijama nakon,  da  uspešno pokazuje potpuno neznanje i diletantizam, ali urezan u dubinu memorije, ostaće taj zilotski tračak nade i vere. Neće sve biti tako crno! E pa gospodo, četri naprema jedan. Sve postaje crno kao prazna filmska traka. Prvi film koji sam pogledao vredeo je za četiri buduća promašaja. Imperija uzvraća udarac i otvoreno sve jebe svojom zlobom i moći, na čelu sa Vejderom u Interdiktoru. Bez Zvezde Smrti on  hara svemriom i istrebljuje dobričine. Taj Vejder koji čak i u pećini na Degobi progoni svog sina, vredi za sve druge džedaje, prošle i buduće. On ždere milione drugih Džar Džarova i  klonova i  kraljica, palih  junaka, ostale gamadi, buba, planeta,  lezbijki i pedera koji se još nisu ni pojavili zajedno sa vaskrslim glumcima nafilovanim botoksom, koji slabo da imaju ideju šta da rade. To je moj Vejder koga se i dalje plašim i koga isčekujem da vidim poraženog od strane uplašenih pobunjenika koji ne smeju ni da ga pogledaju. Otima im oružje, davi svoje admirale i neće ga zaustaviti ništa u njegovim zajebanim iracionalnim namerama da uvede red u glaksiju. Živela Imperija. Uzvratiće udarac, svaki put kada hodači stupe na  Planetu Hot i kada  Boba Fet utovari Soloa u tovarni prostor.

Postoji samo jedan problem gospodo Lukase i Abramse. Taj film je režirao neki treći čovek.

il_fullxfull.387530279_f72r_1024x1024