2. May, 2017 Nemanja 0 comments

Prokletstvo – glava 5

Milicu su onako golu spustili na natopljenu zemlju blizu groblja. Nije se više pomerala, a ni krvarenje se nije videlo od kiše koja je sve spirala. Stari uze jedan smotuljak iz kovčega i otkri na kiši da je unutra zapravo nekoliko kamenčića sa urezanim simbolima. Niko od prisutnih nije primećivao da su svi mokri do gole kože i preko toga išibani naletima vetra sa otvorenog mora. Vetrina je skoro otkidala meso svojom ledenom reskošću. Spiridon je hodao polako i bez žurbe, pa Vladimir skoro pođe da ga požuri, ali ga dohvati Boro i bez reči zaustavi u naumu. Stari je nešto mrmljao i ko nije skidao pogled sa njegovog izboranog lica, pomislio bi da se čak i  osmehivao. Postavio je kamenje na devojčine grudi i čelo. Kiša polako poče da jenjava i on zabaci pogled prema nebu kao da pogledom traži mesec koji će dodatno osvetliti ovaj prizor.

-Ti si joj brat?- Vlado klimnu glavom. Mirko mu spusti ruku na rame i stegnu. -Dođi.- Reče Spiridon zapovedničkim tonom. On ga povede do devojčinih ramena gde ga posadi da klekne. -Slušaj delijo, čini što ti budem rekao ili će ovo biti najveći bol za nju, a bogami i za nas.- Reče. Vlado klimnu glavom još uvek odsutan od užasa koji su ispunili ovo veče. -Daj mi ruke!- Reče Spiridon i pruži svoje šake otvorene dlanovima. Vlado obrisa dlanove o pantalone i onako mokre, sa tragovima blata ih pruži da blesnu na noćnom svetlu. Spiridon i namesti tako da budu iznad devojčinih ramena, a on ustade i ode do smotuljka iz koga isuka britvu za brijanje.

-Vi ostali odmaknite se i činite ništa! Razumjete!?- Boro ih udalji malo i klimnu glavom. Siroti Moma se ne udalji, već ostade korak bliže kao da hoće da vidi šta će se dogoditi. Spiridon ustade i otkopča svoju košulju. Uradio je to gledajući u nebo i motreći na oblake koji se behu istanjili baš tamo gde se mesec počeo promaljati. Nije bio pun, ali beše dovoljno bleštav da se lepo moglo videti. Košulju je prebacio preko obližnjeg kamenog spomenika i kada se okrenuo, Mirka, Vladu i ostale prođoše ledeni žmarci. Na leđima je imao crne ožiljke, kao da je usijanim žaračem izudaran. Bili su tanki i pratili su njegova koščata leđa skroz do zadnjice. On vide da svi gledaju i samo se nasmeši. Iz smotuljka je izvadio i bočicu čiji sadržaj nasu u uljanu lampu. Pripalio je i iz nje pokulja topli plamičak, neobično crvene boje. On zastade kao da se premišlja i držeći lampu zagleda se u Boru.

-Starče čini što znaš da se mora! Ni makac više.- Zabrunda Boro sa distance. -Spasavaj to dijete!-

-Neće biti nikada…-

-Ni riječi! Radi što se mora.- Nastavi Boro. Vlado podiže glavu i krenu da upita o čemu se to govori, ali ga Spiridon prekide kada isuka britvu i priđe mu.

-Steži zube delijo.- Reče i bez reči zaseče Vladu po dlanovima. Ovoga prostreli bol duž obe ruke, pa sve krenu da instiktivno stiska šake kako bi zatvorio razjapljenu kožu iz koje navali krv. -Drž’- Reče Spiridon i tutnu mu neku posudu u kojoj još beše kapi vode. Vlado nakapa krvi unutra i uplašen ostade u istoj pozi očekujući novu komandu. Stari ode sklapajući britvu i kleknu među devojčine noge. Izvadio je drveni kolac, dug poput noge od stolice i na njega namotao belog pamuka. Kolac beše odeljan do belog drveta. Vladu prođoše žmarci kada shvati da ovaj širi Miličine noge, i kada shvati šta će uraditi. Spiridon uradi to lako i sa pažnjom, da ovaj samo proguta tešku knedlu kroz grkljan. Ostao je u žarećem bolu u dlanovima nepomičan motreći sestrine gole grudi da li se pokreću. Milica je bila nepomična i osim boje koja još uvek nije postala samrtnički siva, nije se pokretala. Spridon uz Vladin bolan izraz na licu, spiridon polako i pažljivo nastavi da uvlači u devojku mrmljajući nešto, a zatim njen stomak poče žustro da se grči.

-Pogledaj, pogledajte živa je!- Omače se Vladi.

-Ne mrdaj se!- Dreknu Spiridon. -Ostani kako jesi.-

-Ali pomerila se! Pokrenula se! Živa je! Šta god da ste uradili, zahvalan sam vam do kraja života.-

-Umukni budalo! To se ne pomera ona!- Vlado iskolači oči i nastavi da gleda u Starog čoveka koji je takođe na kolenima izvlačio i skidao komad bele tkanine, sada sasvim crven od krvi.

-Kako se ne pomera ona?- Upita Mirko.

-Kuš!- Siknu Boro i svi ostadoše da gledaju šta će biti.

Trudeći se da ga ne dodirne rukom, Starac smesti krvavi komad u staru izlupanu šerpicu, poli onom tečnošću i zapali žarkim plamenom iz uljane lampe. Komad planu poput buktinje i zacrvča bolno. Vladu ovo podseti na onaj pisak kada živog jastoga ubaciš u ključalu vodu, pa se naježi. Plamen utihnu i Spiridon pogleda u Vladu ne rekavši ništa. Izvadio je britvu i ona blesnu na ono malo svetla koje je razotkrivalo jezivi prizor. Veštim pokretom je otpali na plamenu lampe i još ne ohlađenu prinese devojčinim butinama. Gledajući Vladu u oči on potvrdno klimnu glavom i zaseče. Krv pokulja iz njenih arterija, a pustom Lušticom se prolomi Vladin krik.

-Neeeeeeeee. Ubico!- Dreknu on. Skočio je poput zveri, a Spiridon instiktivno krenu unazad da se zaštiti.

-Boro, ostali, pomagajte. Delijo stani! Moram tako, Moraš i ti.- Spiridon ga dohvati za gušu krvavim rukama pa se obojca preturiše u blato. Onako crveni od krvi sa vladinih šaka i dva velika gejzira od rezova na devojčinim nogama. Vlado dohvati Spiridona da ga udara o zemlji, sve tražeći neki kamen o koji bi mu razbio glavu. Stari beše žilav, pa ga uhvati šakom pod plećku i uspe nekako da se oslobodi stiska. Uzalud je tražio pomoć od prisutnih, niko se ne usudi da priđe.

-Nesrećo jedna, idi tamo i naspi joj krvi na lice! Idi odmah ili ćeš sve upropastiti!- Dreknu čovek. Vlado ga nije čuo, već sede i dohvati svoje lice krvavim šakama. Momčilo prvi pritrča Vladi i jednim potezom odgurnu starca. Uzalud, nije mogao da mu skloni ruke sa lica, ovaj se bacio u šok i nadljudskom snagom se opirao. Spiridon ustade i proveravajući svoj vrat pogleda u prisutne. Pogled prostreli Bora i Spiridon potraži britvu koja ispade kada ga Vlado pokosi. Momčilo podiže Vladu i krenu da preti Spiridonu šta je to učinio.

-Umukni te. Svi ste divlji i nekontrolisani. Kao majmuni! Ako hoćete moju pomoć onda slušate šta vam zborim!- Dreknu on promuklim glasom. Moma stade u čudu, a Spiridon ode do devojke koja je sada imala bledo belu boju čitavog tela. -Ako vam je tako draže, ja ću učiniti šta treba!- Reče i oštrim pokretom zaseče svoju desnu šaku. Krv pojuri, a Spiridon napravi bolnu grimasu. Otvorenih usta, nešto je govorio na ruskom, a zatim se spustio na kolena kod devojčine glave i direktno joj naslonio ranu na nepomična usta. Ništa se ne desi, pa sekundu kasnije Boro krenu da priđe, ali zagrme neka čudna vibracija iz zemlje, kao zemljotres, samo još iz veće dubine. Milica se nape u isprsi gola grudima na gore, a zatim pade. Spiridon se borio da ostane na kolenima, jer postade skroz slab, a Mirku se učini da mu oni ožiljci na leđima kao ogromne pijavice, gamižu i nestaju negde oko vrata pod sedom kosom. Čovek pade, go do pojasa i ostade da se drži za isečenu šaku, nepomičan. Momčilo podiže Vladu i njih dvojica stadoše nad golu Milicu koja pokrenu noge prvi put sama. Ležala je onako mlada i gola, a učini im se da joj se i boja polako vraća. Pomerila je prste i ruke i oblizala ostatke krvi sa lica. Boro i ostali priđoše zabezeknuti, a Mirko pokaza rukom, kao da joj pod kožom neke zmije gamižu, pa se polako oko struka smiriše i koža joj se zagladi lepa i rumena. Spiridon je ječao i samo kroz zube progovorio.

-Operite je i umite. Ima tople vode, unutra, na šporetu. Ona idite!- Mirko sa još jednim ode u kuću i vratiše se sa jednom šerpom iz koje se pušilo. Kelner je doneo veliko čisto ćebe, pa milicu polako umiše i obaviše ćebetom. Disala je pa svima laknu malo. Boro zapali cigaretu i pruži drugu Vladi u nepomična usta. Ovaj to ne primeti, pa mu duvan sa uzne uze Momčilo koji onako veliki i krut dobi krupne graške znoja po vratu i čelu. Spiridonu su pomogli da ustane, a on krenu da ih tera da idu bestraga, jer je on svoje dogovoreno obavio! Mirko je nosio Milicu umotanu u ćebe, a ona, delovala je kao da blaženo spava. Bila je lepa i ponovo rumena, onakva kakvu su je svi znali. Mirko je unese u džip na zadnje sedište i sede untra sa njom, dok ostali sa Borom ostadoše ispred Spiridonove ruševne kuće terani da idu svojim putem.

-Šta sada?- Upita neko. Boro zapali još jednu cigaretu i stade da razmisli.

-Sada idemo nazad. Idemo do restorana. Treba mi piće, a verujem i vama.- on se okrete prema Vladi. -Jesi li dobro!- Vlado stade da ga gleda pa mu se ote jedan nekontrolisani osmeh. Svi počeše da se smeju kako adrenalin napusti društvo. Potapšase se ćutke po ramenima pa krenuše na dole.

***

Onaj policijski auto su ostavili otvoren, tamo pred kućom, gde su Milicu i pokupili. Jedan od Borinih ljudi ga sudari u poveću stenu pored bankine i sa osmehom ostavi vrata otvorena i da rade rotaciona svetla. Uskočiše u prostrani gepek džipa i odvezoše se prema magistralnom putu za Tivat. Gužve na drumu nije više bilo. Vlado u tihoj vožnji pogleda na časovnik na tabli. Bilo je jedva dva iza ponoći. Bože, pomislio je, imao je osećaj da su prošla dva cela dana, a ne…nije se ni sećao koliko je bilo kada je sve ovo počelo. Boro lagano doveze džip iza restorana i uz pažnju svi uđoše unutra na zadnja vrata. Untura je bilo mračno pa popališe svetla, a pre toga Boro je već držao flašu viskija koju je tek nakon dve ispijene čaše krenuo da sipa i drugima. Svi posedaše i razmileše se, a Vlado bacivši pogled na sestru koja je ležala na garnituri u separeu, ode do toaleta da ispere ruke od krvi. Ušao je u kupatilo Borine kafane i u mraku potražio prekidač za svetlo.

-Do đavola- Reče za sebe, ali na samu tu rečenicu oseti ledeni dah luštičkog vetra. Kroz prozor je dunulo i maleni drveni ram lupi snažno o pločice. Vlado se onako umoran i napet trže i u mraku pronađe ručicu da zatvori prozor. Umio se i uz bol isprao šake od krvi. Rezovi su bili duboki pa on uze peškir i zamota ga oko šaka, kako bi mogao da se služi rukama. Zagledao se u sopstveni odrazu u ogledalu i tek tada primetio koliki su mu podočnjaci. Prenu ga ponovo prozor koji se snagom vetra ponovo divlje otvori i ledeni vazduh navali unutra. Vlado se prepade i opsova, ali ostavi prozor otvoren. Izašao je u hodnik odakle se išlo u ženski i muški toalet, a nešto malo dalje i u pomoćne službene prostorije. U hodniku je bio mrak i on ču kako dublje u kafani korača neko. Zamotanih ruku izašao je da potraži da i njemu daju malo viskija, a onda je ugledao svoju sestru Milicu. Stajala je gola i bosa na sred restorana i posmatrala ga lepim krupnim očima. On zastade i za tren mu se učini da ga ponovo onaj ledeni vetar pojuri. Milica je bila čista i osim njenog golog tela koje tek sada kada je stajala u Vladi izazva osećaj sramote, bila netaknuta, kao da se ništa nije dogodilo. Gledala ga je u oči i bez treptaja krenula da prilazi. Vlado vide da je i ostali posmatraju bez pomeranja i pokreta.

-Vlado.- progovori ona zvonkim glasom. Bio je to njen glas, ali nekako odrastao i…ubedljiv. Ostajao je da zvoni u glavi dugo i snažno. -Vlado moj.- Reče ona nasmejano. Koračala je graciozno skoro da jedva dodiruje zemlju stopalima. Vlado je gledao u krupne oči. Bila je neobično lepa i to probudi sreću u njemu. Njegova seja, mlađa i uvek…pobrkaše mu se misli. Učinilo mu se da čuje glasove u glavi. On pogleda u njena usta koja su se otvarala dok je govorila. -Vlado, donesi mi odeću od kuće. Lepu odeću! Ne mogu gola van.- Vlado zausti da postavi pitanje koju, ali Milica mu pokaza da ćuti i nasmeja se. On kao paralisan požuri i saplete se o obližnji sto ne bi li što pre ispunio sestrinu želju. Nije ga ništa interesovalo, nije se pitao kako to da ona sada stoji ispred njega, gola kao od majke rođena. Lepa Milica. Devojka koja je noćas pretrpela stravično zlodelo i koja… Zagonetno se smešila, a onda, dok Vlado jo nije izašao iz prostora, viknula na prisutne.

-Dobro, hoće li neko od vas muškaraca i meni da sipa taj viski ili?- Kuvar i Boro behu najbliži flaši pa poleteše skoro se sudarajući. Vlado izlete na mračnu ulicu i kao bez duše polete prema kući.