9. May, 2017 Nemanja 0 comments

Autorska blokada života

Autori sopstvenih života

Da li su ljudi danas uopšte umešani u sopstveni život? Svi će glasno reći da jesu. Hodamo tamo gde želimo, oblačimo se kako želimo, jedemo šta želimo, pomislio bi čovek da je ovo doba doba izuzetnih sloboda i prava čoveka, deteta, bića, jedinkih, pčelica i cvetića. Jednom rečju raj na zemlji! Blagostanje i jednost sa kosmosom i univerzumom i samim duhom . Ipak ta jednost, koja danas može da se kupi u tržnim centrima, ima sasvim drugačiju boju kada točkovi aviona u kome ste dodirnu crvenu zemlju…. recimo Džube u Južnom Sudanu.

Tečnost za ispiranje usta “SLOBODA SA PRAVIMA”.

Ako se malo bolje zagledamo, ljudi su danas manje slobodni i skoro bez ikakvih prava. To što možete da se bunite zbog male porcije hrane u restoranu, meni ne deluje kao pravo ili sloboda! Ali, tako je kako jeste i ko ne želi da se povinuje sistemu, stoji mu na raspolaganju mnogo veća teritorija planete, mahom nenaseljena. Tamo nema kafića, a medvedu se ne možete žaliti što pije vodu sa istog izvora odakle i vi. Možda treba probati u predgrađu Džube? Verujem da bi se srednjeevropskim aktivistima tamo svidelo.

Obožavam ekstreme

Zato ih ovako slasno i navodim, ali da ne izigravam više da sam zaista čovek krajnosti, hajde da vidim šta to mogu da uradim da se u ovom zatvoru mozga, oslobodim koliko god je moguće. Mogu da stvaram. Da kreiram! U tome je uživanje.  Nekima će se ovakav izbor dopasti, drugima neće. Sve se na kraju svede na tog medveda i na vodu. Ali postoji u ovom belom zatvoru današnjice,  druga opasnost. Mnogo veća od male porcije hrane, dugog reda u banci, saobraćajne gužve ili uzimanja sudbine čovečanstva u usta! Ta opasnost se zove navika na zaključanost duše.

Polako ali sigurno

Rodimo se, pa džežimo u krevetu okruženi mrežom. Šipke koje liče na zatvorske, zamenili su mrežastim materijama, teško vidljivim, ali jednako neprobojnim. Idealan uvod za mjehure u kojima smo sami sebe osudili da provedemo sudbine. Bogata elita, vlastodršci, nikoga oni neće sprečiti da se sa mečkama spori oko vodosnabdevanja. Oni kontrolišu ovaj mali deo mjehura, koji smo videli pa nam se svideo i sada bismo da u njemu prebivamo, a da nam bude lepo. Može i tako, ako se neko dobro potrudi. Ako ne, onda polako ali sigrno taj mjehur, začet u prvim mesecima kada ručicama dodirnemo mrežu koja nas deli od spoljnog sveta, okošta i postane nesalomiv. Tada smo se upropastili do kraja kotrljajućeg postojanja u ravni života.

Kakvo je ovo mesto, moramo da idemo nazad!?

Ako nam je cilj da nosimo firmiranu garderobu, teramo željezne kočije (čitaj: automobil), da brčnemo nogice u slankastoj vodi i da to smatramo privilegijom u odnosu na ostatak planetarne populacije. OK! Onda smo u redu. Kada porastemo, sparimo se sa suprotnim polom, trudeći se da do biološkog kraja shvatimo  kakve ciljeve ona druga strana voli i želi. Uspeli ili ne uspeli, potkraj, shvatamo da smo zapravo živeli jedan veoma dugi pubertet. Tek smo smestili sve na svoje mesto, kada zamaskirana predstava zakuca na vrata sa kosom u rukama! Šteta!  Da imamo još 300 ili 500 godina viška, možda bismo tu mudrost, dokučenu iza pedesete, malo iskusili. Ili možda ne?

Mogući planovi bežanja.

Uvek sam verovao da treba imati barem tri plana. Prvi je sigurna propast, drugi je moguće izvodljiv, a treći izvestan, jer i drugi može po zlu da krene. Četvrti i peti su čist ćar, ali i dobra praksa, jer uvek treba imati tri i više,  pošto je prvi već precrtan. Pitam se šta i kako kada nas čuvari katanci i bukagije osujete u toku bežanja i zalanče u pokušaju dostizanja slobode! Događa se kada posumnjamo da su sranja u koja drugi veruju istinita. Kada padnemo nisko gubeći ideju koja je u trenutku izgledala tako blistava i bistra?

Plan za ekstremnu nuždu

U problemima nastupa instikt, a instikt se trenira i održava u treningu. Naš predak je preživeo napade različitih zveri zahvaljujući instiktu. Danas nas treniraju da vežbamo tela. Da budemo zategnuti, glatki i privlačni. Da trčimo više i bolje, a zapravo nam od toga ne zavisi egzistencija. Ta minimalna inekcija endorfina, koja u fragmentu podseti naše telo na iskonska pravila, nestane nakon prve zagrižene pljeskavice ili druge civiizacijske invazivne radnje. Treniramo se da budemo snažni, spretni ili da ne atrofiramo? Da nam se spojevi tetiva ne odvoje od kostiju tokom nekog od beslovesnih snova za bogatstvom, koje na smenu provodimo u krevetu ili peglajući dupetom stolicu u kancelariji.

A zašto onda da ne treniramo i svoj um?

Ok, muška populacija ne mora da oštri koplja, kako bi išla u lov na mamuta iz koga se neko sigurno vraća pregažen. Ta populacija ne mora ništa osim da bude lepa, brozana i poželjna, kako bi “odstrelila” što je moguće veći broj ženki. Ima i u tome iskonskih čari, ali da li se isplati svesti sve samo na to? Možda treba nekada nabildovati i mozak, malo. Polirati blokove sivih ćelija koje nisu lepe i tenirane kada se izlože solarijumskom svetlu. Dati im malo razloga da propuštaju milivolte i održavaju nas u smislu postojanja. Mišljenje, shvatanje zatim postojanje. Izbegavanje zamki, izbegavanje lakovernosti, izbegavanje zabluda. Sve to verovatno počinje nekim treningom svesti, koji bi pored tablice množenja mogao da se uči još u ranim razredima osnovne škole. Šutaj loptu u go, raspali drugara po labrnji ako ti uzme užinu, ali i pročitaj nešto i promisli o tome. Uzmi kičicu pa farbaj, malaj, stvori svojim rukama i dušom, što nije tabela revizije za mala i srednja preduzeća, koju je propisao neki gušter u odelu! Prebroj stabla umesto cipela ili ispoliraj malo hipofizu umesto haube poršea.

Ovakvi katanci zaključavaju i one koji su probali da pobegnu.

Ko jednom proba da izađe iz crvotočine koja spaja bebeće rešetke sa rešetkama na groblju, taj je u problemu. Ovi što ne vide mjehure, njima je super. Osete i oni poneki tračak nezadovoljstva, ali to pripisuju horoskopu, retrogradnom Merkuru i lošem šefu. Ko se izbavi i počne da se pita gde je izašto stigao, doživi zaista veliku i ozbiljnu autorsku blokadu. Samo što ova blokada ne zatvara stvaralaštvo pisanja, slikanja ili nekog drugo delanja. Ona zatvara autorstvo nad samim sobom, nad esencijalnim životom i postojanjem.  E tada treba trenirati. Skakati mozgom i telom po svemu raspoloživom i održati sive ćelije budnim i prisutnim. Šta nam vrede pločice na stomaku, kada ih nemamo u glavi. U glavi tiho isparava gasovita rezidua nekada moćne sive materije. Spaljena i ukrčkana da samo misli o plastičnim delovma tela suprotnog pola i o drugim kompenzima za one nedaće oslikane u dugim čekanjima parking mesta.

Sva sranja smo sebi nametnuli, pa je red da nametnemo i trening kako da se sa tim izborimo. Sve je to vid autorske blokade, koja se lako rešava disciplinom, voljom i radom.

Baš kao i na seminaru Kreativnog pisanja. Ko zna, možda nekome pođe za rukom da oslobodi i deo sebe kroz pisanje?