22. May, 2017 Nemanja 0 comments

Prokletstvo – Glava 6

Vlažne ulice odražavale su blistavu noćnu igru svetala. Bilo je prohladno, ali mirno. Veoma daleko, tamo iza grbaljskog polja, čuo se potmuli tutanj prošle nepogode. Neobično, na ulicama nije bilo nikoga, a vreva koja ranije tokom večeri pretila da će večno ostati tu, utihnu i pobeže. Vlado je kao sumanut grabio. Klizao se po starom pločniku teško održavajući ravnotežu. Slepoočnicama su mu tukle u ritmu pulsa. U trenu sam sebe zapita, gde toliko žuri, ali odgovor na to pitanje isčeze i on još brže pojuri. Presekao ga je miris ulaza u zgradu, koji beše buđav i sav ustajao naspram spoljne svežine. U tri koraka on se uspe uz stepenice do vrata, a onda se umiri, pazeći da zvukom dubokog disanja ne probudi svoje. Ušao je u stan i zaputio se prema delu u kome su bile Miličina i njegova soba. Stari su verovatno spavali, ali ga to sada uopšte nije zanimalo. On uze jedan omanji kofer iz hodnika i kao blesav poče da trpa Miličine stvari u njega. Sama situacija u kojoj se našao, zbuni ga, pa mu se sa usana otrže smešak. Osetio je miris sopstvenog znoja i dok je trpao sestrinu odeću bez reda, on zastade i sede na krevet. Uhvatio je šakama glavu i stao da gleda razbacane stvari po sobi. Haljine, majice i ženske sitnice, ležale su razbacane po sobi.

-Šta to činiš čoveče! Šta se ovo uopšte zbiva?- Vlado ustade i  mirnije ode do kupatila. Ispljuskao se svežom vodom i presvukao znojavu majcu. Iz svoje sobe on uze paklu cigara i iz jedne kutije pod krevetom, uze spakovanu ušteđevinu. Zastao je za trenutak, a zatim se tiho odšunjao do dnevne sobe. Unutra je bilo mračno i tiho. Osećao se miris današnjeg ručka u tihoj tmini. Poput duha prešao je na drugi kraj i sa poznatog mesta izvadio očev pištolj. Od malena je znao gde stoji uprkos stalnom protivljenju majke. Otac mu je verovao, i sam ga učeći da gađa i propisno rukuje oružjem. Vlado proveri municiju i tutnu ga u ranac preko cigara i ušteđevine. Vratio se u Miličinu sobu, još jednom bez smisla pogledao stvari koje je spakovao i izašao sa koferom. Oko mu zastade na fotografiji koja je visila na zidu. Na njoj beše Vlado nešto mlađi i Milica kao devojčurak. On zastade i u ranac ubaci i fotografiju izvađenu iz rama. U ulazu je duboko udahnuo, pripalio cigaru i osvrnuvši se oko sebe izašao na ulicu. Noćnu tišinu sada je prekidalo samo kotrljanje kofera po pločniku. Pušeći, Vlado je koračao sada mnogo bistrije svesti. Pred Borovim restoranom, od namesti pištolj u rancu na dohvat ruke i polako uđe na zadanja vrata. Unutra beše tiho. Iz mračnog hodničića zakoračio je prema sali za ručavanje i obazrivo prošao kroz prazan prostor. Prazno. Oklevajući razmišljao je da pozove glasom nekoga od svojih, ali to ne učini, već krenu prema kuhinji odakle je dopiralo neonsko svetlo. Među metalim kuhinjskim elementima, Vlado oseti metalni miris krvi. Iza jednog od elemenata ugledao je telo kuvara, jednog od Borovih daljih rođaka. Taj momak, bio je loš kuvar i solidan siledžija. Sada izvrnut unazad i obilno krvav od grudi na dole. Sedeo je u velikoj lokvi krvi koja više nije rasla. Vladu prođe jeza, ali iznenadi sebe kako ostade pribran. Okom je potražio uzrok smrti i vide da ovaj na grudima ima garavu fleku. Ubijen iz pištolja? Izbliza? Čučeći pored oči mu stadoše na nesretnikovom poslednjem pogledu, pa ga ovaj prostreli kao da je još uvek živ. Lice mu beše zgrčeno i deformisano, kao da se jako uplašio i takav zauvek ostao. Po rukama je bio izgreban skroz do mišica, ali Vlado nije mogao shvatiti čime. Video je da pored leži velika satara, skinuta sa obližnjeg zida. Nije bila krvava, ali gde su bili ostali? On se osvrnu i povuče nazad u predvorje, odakle pogledom potraži druge. Milice takođe nije bilo, kao ni ćebeta u koje je bila zamotana. Oprezno je izašao na zadnja vrata i uz primetan puls u grudima preskočio susednu ogradu. Neki unutrašnji glas ga povede drugim putem, pa on prođe oko stare kapetanove kuće i preko puta, do mora. Tamo u daljini video je svetla marine. Rasveta više nije parala nebo, ali se preko vodene mase povremeno čula graja i razgovor. Očigledno da je žurka i dalje trajala. On pregazi deonicu šljunka, koja primetno naruši noćnu tišinu. Prišao je Sidru sa sasvim druge strane i što je tiše mogao, prikrao se bašti, stalno noseći crveni Miličin kofer. U lokalu je pod minimalnim svetlom, video Moma i Mirka kako se prigušeno raspravljaju. Drugih nije bilo. Vlado uđe unutra što istog trena privuče pažnju braći.

-Vlado!- Pohita Mirko prema njemu. Ovaj uđe onako oprezan, pa stade da odmerava šta se dogodilo. -Milica…-

-Šta je s njom? Gde je uopšte?-

-Vlado!- Upade Momčilo, -Boro je odveo u podrum! Nas je isterao da čuvamo žive glave!-

-Molim?- Iskolači se Vlado. Krenuo je ostavivši kofer i dohvativši ranac.

-Čekaj, čekaj, stani.- Reče Mirko i dohvati ga za ruku! Vlado strže prijateljevu ruku sa ramena. -Nije sve kao što izgleda.-

-Šta nije?! Ostavi me i bolje kreni samnom!- Besno reče.

-Čekaj, stani…- Reče Moma, koji se nije sa šanka pomerio! Vlado krenu ljutit i još u kafeu izvadi pištolji zapasa ga pod majicu. Mirko slegnu ramenima i krenu za njim, a za nekoliko trenutaka to uradi i Momčilo. Otišao je do prostorije iza šanka i vratio se sa povećom bejzbol palicom, već izguljene boje. Mirko krenu da nešto kaže Vladi, ali mu ovaj pokaza da ćuti i da će govoriti kada pređu do restorana.

U Borovom restoranu je bilo nepromenjeno! Momci obazrivo krenuše prema stepenica moje su vodile u podrum. Pred njima beše mrak i Vlado oseti neobjašnjivi strah. Neka hladnoća ga prostreli i on se naježi kao da je petnaest stepeni hladnije. Ovo ga natera da isuče oružje i polako, pipajući nogom on nastavi. Za njim je išao Moma, čija se palica gurala pored Vladinog ramena, da nešto ne propusti. Kročivši na zaravan, oni videše svetlost u dubini hodnika. Podrumski prostor je sada bio vidljiv. Alat, pijuci, lopate. Na dva mesta lancima zaključani sanduci! Dva rasečena bureta su zjapila prazno oštrih i hrđavih ivica. Podrum beše nizak i da je mogao da priča, ko zna kakve bi sve strašne stvari imao da kaže. Bio je to pravi zatvor, sa jednom prostorijom zvučno izolovanom, Vlado je mogao pretpostaviti zbog čega. Memljivi zidovi, bili su flekavi, mnogo puta zapljusnuti prljavom vodom. Na jednom delu poda, Vlado vide krvavu stopu. Prateći trag, videli su da vodi do otvorenih vrata jedne od prostorija. Enigma beše razrešena brzo. Bio je to krvavi trag jednog Borovg čoveka. U rukama je imao lanac sa okovom koji je i dalje grčevito stiskao. Ležeći potrbuške bio je nepomičan. Vlado krenu da ga proveri, ali ga Momčilo zaustavi i pokaza rukom ka uvetu, kao da u dubini čuje nešto. Oni polako preskočiše noge nepomičnog i iza jednog zalomljenog hodnika, zatekoše Bora kako sedi naslonjen na zid. U ruci je imao pištolj i kada ih vide, samo se nasmeja. Vlado uperi svoj u njega, ali ovom bi sve jedno, pa nastavi da se smeši. Drugom rukom se držao za grudi i stiskao jaknu.

-Ovde nema signala!- Reče i iskašlja krv. U ruci je držao mobilni telefon.

-Gde je Milica?- Upita ga Vlado preko nišana.

-Pušti taj čelik junačino! Za stvari u koje si se upetljao, treba mnogo više od toga!- Reče ovaj i pokuša da se pridigne, ali mu bolna grimasa prekri lice i on ostade kako je i bio. Nije delovao preteće, pa ova trojica popustiše malo. Momčilo čučnu pored i rukom mu razmaknu jaknu.

-Puštaj to jadan!- Pokuša da ga odvrati Boro, ali veliki Moma uspe da mu odvoji ruku. Bora je na levom delu grudi imao ranu preko dvadeset centima veliku. Falio mu je veliki deo kože i kroz njega su se lepo videla smrvljena rebra. Kako je plitko disao polako su se pomerala i ispumpavala krv.

-Lepo me nagrdi!- Reče on smejući se.

-Što se to zbilo Boro?- Upita ga Moma! -Moramo poći u bolnicu! Gde je Milica?

-Ne prdi jadan. Znao sam da si glup, ali…- on napravi bolnu grimasu pa pokuša da nastavi. -Nema mi spasa! Osećam kako mi se pluća pune krvlju, pa sam se pridigao malo da olakšam. Gadno me nabode, a hteo sam samo da je spasem! Da je spasem bede i sramote!- Reče on. Vlado je stajao i gledao kako Boro kroz zatvorene oči i pljujući krv govori. On krenu nešto da mu kaže, ali ga Mirko zaustavi.

-Sestra ti, ako tako mogu reći, nije više ona sama!- Reče Boro. -Spiridon, je oživeo, ali što je mrtvo može se oživeti samo volšebništvom. Prokletim volšebništvom! Video sam ga kako je to jednom na ratištu uradio!- Boro se nakašlja glasno i ispljunu krv. Momčilo ga dograbi da ga podigne i uspravi, a ovaj tako jezivo jauknu i još mu krvi navali i na ranu i na usta. -Pušti me jadan ili me ubi! Nemoj me jebati više!- Dreknu onako iskolačen na Momčila. Ovaj se prepade pa žalostan ustuknu. Boro se mučio da nastavi, pa pljunu crvenu penu. -Milica ti je sada postala štriga. Ukleta djevica, koja…koja… ima, zapravo, nema mnogo veze sa čovečijim. Ona izgleda isto…ali…- Sva trojica su napeti osluškivali kako je ovaj kroz pauze pokušavao da se namesti udobnije i dovrši im priču. Izgubio je mnogo krvi i već počeo da gubi boju u licu. -…Pođite u marinu. Tamo se zlo veliko budi! Kakvo niste nikada ni slutili da će nam doći. Nisam ja od cvijeća, da ne znam što je zlo, znate i ko sam i što sam! Ali verujte, ovakvo zlo još nijeste ni sreli ni zamislili. Pođite…pa vidite, a Milicu, malu dobru Milicu, povedite sa sobom. Ona će vam biti ulaznica…samo je povedite…sa sobom…neće biti potrebno…da se išta objašnjava…mnogo…- On se zanesvesti, a Momčilo mu krvavom jaknom pritisnu grudi. Bol ga prenu pa kroz jauke ovaj nastavi da mumlajući priča.

-Mnogo smo nisko došli…baš smo pali…nema više ni dobrih ni loših junaka…nema junaka…- Zakašljao se i zakrkljao pljujući obilno crvenu penu. Gušio se na njihove oči, a oni nisu mogli ništa da urade. Momčilo ga podiže pod miške, a ovaj is rupe na grudima ispusti vazduh i jauk. -Boli mee! Neka to Momčilo…boli me!- Vladu prođe jeza i bi mu žao starog gangstera Bore. Ko zna šta je taj sve video i uradio u svom životu, ali nekako, ovako naslonjen na malterisani krvavi zid, sav se skupio u lokvi krvi, pa ništa od tog junaštva o kome je pričao Vlado ne vide. Dođe mu da se rastuži, ali ne pronađe tugu u sebi. -Ispravite što možete…neće…te… moći mnogo…ali bar pokušajte… hrkka…- Boro zakrklja bespomoćno i iskolači oči. Borio se za vazduh pred njima snažno se trzajući nekoliko sekundi. Pružao je ruku prema njima i beše to sve jače i jače. Trzaji posustaše polako i on se umiri puštajući krvavu balu iz nepomičnih usta. Ova trojica se pogledaše i na kraju Momčilo ustade suznih očiju. Stajali su tako u hodniku ispred vrata koja su bila zatvorena i gledali. Vlado dohvati ključ koji je bio pored Bora na podu i priđe vratima.

-Da li si lud?- Šapnu mu Mirko! -Čuješ li me? To nije ona više. Jesi li gluv?- Vlado ga nije slušao, već priđe vratima i glasno pozva.

-Milice? Vlado je tvoj brat! Jesi li unutra?- Nije bilo odgovora i Vlado sa oružjem na gotovs otključa vrata i uz škripu ona se otvoriše. Momčilo je stezao bejzbol palicu, a Mirko uze Borov pištolj sa zemlje. Gurnuo je vrata do kraja i u mračnoj prljavoj sobi video siluetu devojke koja je stajala krvavih ruku do lakata. Gledala ih je netremice i sa osmehom, pa se Vladi nakostreši kosa. Beše to njegova sestrica, ali sada bi siguran da to nije ona. Gledala ga je zavodljivo, kao žena što gleda onoga kome bi se rado dala. Gola i lepa zbunjivala je mozak. Ko je ona i šta je taj prokleti Spiridon napravio od njegove sestre? Da li joj zaista nije bilo spasa? Nije znao. Polgedao je u Mirka i Momčila, koji spustiše gard kada je videše. To je verovatno i bio problem. Niko se nije mogao suprotstaviti njenim čarima. Mračna magija! Vlado se sabra i držeći i dalje pištolj reče.

-Milice. Doneo sam ti odeću koju si tražila!- Ona lakim korakom krenu i izađe na svetlo. Nije ništa rekla, već je polako njišući bokove izašla ispred. Iza nje su ostajale stope krvi u koju je ugazila ispred ćelije bez da je primetila.

-Moraš se oprati. Ne možeš među svet tako krvava!- Reče Vlado dok su se peli uz stepenice iza nje. Ona krenu da liže svoje krvave ruke, ali shvati da ne može tako da ih očisti. U pogledu koji Vladu presretnu bila je odražena neka neljudskost. Kao da ga je posmatrala životinja. Oči joj behu pune nepredvidive energije koja je sevala nezajažljivo. Pokreti spori i odmereni, ali kao da su krili napon snage mnogo veće nego što se videla. Svaki graciozan momenat, pretio je da postane ekspolizja koja bi se ko zna kako završila. Ova dvojica su išli iza, a Vlado i dalje uveren da ga sestra prepoznaje odmah do nje. On je u kupatilu opra nekim peškirom. Dodirnuo joj je meku kožu koja sada beše čvrsta i hladna. Imao je osećaj da je bila poput gušterove krljušti, samo i dalje rozikasta i ljudska na oko. Šake su joj i dalje bile iste, sve osim noktiju koji sa behu beli i nekako okoštali. Nije se opirala da je Vlado briše i dodiruje. Zurila je u jednu tačku osmehujući. Povremeno ga je pogledala, ali sada beše siguran, da to nije bio njen pogled. Nije znao kojim imenom bi je više nazvao. Volšebništvo, zvonilo mu je u glavi.

Deset minuta kasnije, na vlažnim pločnicima koji su vodili do marine, koračali su Vlado, Mirko i Momčilo. Ispred njih je u večernjoj haljini, raspuštene kose koračala Milica ili ono što je od nje ostalo. Grabila je odlučno i kao da zna kuda ide. Nije se osvrtala, držeći tempo koji su morali da prate. Vlado je nosio dva pištolja, u rancu par granata i municiju. Mirko je za pojasom imao pištolj, a u ručnoj torbi kalašnjikov i par okvira, a golemi Momčilo poneo je motornu testeru iz Borinog podruma, kao i veliku dvoglavu sekiru! Bilo je tu još oružja u torbi, jer ni Vlado ni Mirko nisu gledali šta je veliki Momčilo sve utrpao u crne torbe koje je dole našao.