5. June, 2017 Nemanja 0 comments

Prokletstvo – Glava 7

Jarboli jedrilica u marini, tiho su se njihali, skoro u ritmu. Na glavnom prilazu ograđenom posedu marine, stajala je grupa mladih koja se glasno cerekala. Sa njima u društvu stajala su četiri specijalna policajca, sada u nešto opuštenijem izdanju.

-Ne možemo ovuda, jeste li ludi!?- Siknu kroz zube Mirko! Svi osim Milice usporiše, svesni da susret sa policijom nije pametna ideja. U grupi ispred bilo je primetno mnogo alkohola i ko zna čega još, pa na njih u mraku niko nije obratio pažnju.

-Je li moguće da su se svi…mislim gde je onoliko poznatog svijeta?- Zapita se Moma. Zaista, u parku kojim je počinjala luksuzna marina, nije bilo mnogo ljudi. Sinoć kada je slavlje počinjalo, bilo je daleko više i mladeži i onih u tamnim limuzinama, koje su pratili ćelavci iz različitih obezbeđenja. Vlado zamaknu iza jednog stuba kamene ograde. Pribio se uza zid sa izrazom lica očiglednog straha. On povika za Milicom, ali ona sigurnim korakom krenu napred, prema kapiji. Zadremali čuvar na rampi nije mario, a moguće je da je za poslednjih nekoliko časova ovuda prošlo toliko lepih devojaka, da je već oguglao. On ispusti glasni zvuk hrkanja, kao posledicu svug neprirodnog ugla glave naslonjene na staklo. Gazeći stameno u potpeticama i lepršavoj haljini, koju je u koferu doneo njen brat, Milica priđe grupi koja prestade da se kikoće. Posmatrali su je sa divljenjem. Moma, Mirko i Vlado su sve ovo gledali preko Miličinih leđa i otvorenih usta. Ona priđe jednom u uniformi i drsko mu spusti ruku ispod opasača. Nisu čuli šta mu je rekla, ali se i drugi krupni muškarci, čak i neuniformisani uzguraše uz ovog koga je ona odabrala. Učinilo se Vladi da je jedan bučni drekavac, promrmljao nešto kao “Ja te mala odma’ vodim majku da mi upoznaš!”. Nije mnogo vremena prošlo dok glupavo ošišana glavurda tog siledžije sa značkom nije proletela pored rampe, sve sa iščupanim slušalicama od radio stanice. Krv poteče tek kasnije, a Vladi se noge odsekoše. Sa glave koja se zaustavila pored rampe, on pogleda u masu u kojoj su počeli da se oblikuju zvukovima oslikani užasi. Neko je vrštao, neko padao. Jedan dugajlija sa tamnim naočarama, pade unazad i nastavi neverovatnom brzinom da puzi četvoronoške i dalje od mesta gde je Milica podelila krvavu pravdu. Četiri devojke su posebno glasno vrištale. Pa čuvar sa rampe ustade i potegnu pištolj. Vlado krenu da ga razoruža, ali se ovaj nije obazirao na pretnju. Pogled mu ostade usmeren prema devojci u haljini koja je brzinom nepojmljivom čoveku, otkidala delove tela svakoga ko joj se našao na putu. Četiri policajca koji su vladali grupom, sada su unakaženi ležali, još uvek se pomerajući. Momčilo dograbi sekiru iz torbe i zaseče čuvara po ruci u kojoj je držao pištolj. Pogodio ga je nekako iznad lakta, ali se sekira iskrivi, pa sve ispade kao da ga je zveknuo nekim maljem. Ovaj ipak skiknu i slučajno opali metak i pade.

-Pušti ga! Neće nikuda.- Reče Moma, kada je prestrašeni Mirko prišao sa pištoljem. -Samo mu skloni pištolj!- Momčilo dohvati Vladu za kragnu i sevnu na njega očima. -Sada nema nazad mali! Idemo do kraja, pa što bilo! Razumi to!- Vlado beše beo u licu. Gledao je prema sestri koja je stajala ispred okružena leševima. Ko nije stradao, potrpudio se da umakne daleko i brzo!

-Hajde, polazi!- Dobaci Mirko.

-Stani, ludo. Saginji se! I uz zidove puži! Eno tamo!- Pokaza Mirko u pravcu prve građevine.

-Sestro, ovamo!- Dreknu Vladimir na Milicu. Ona se okrenu i onako rasčupana. Beše nasmejana široko, ali pogleda strave i krvavih ruku. Oštro je krenula kuda i oni i u pet koraka stigla do zida. Nije ništa govorila. Momčilo izviri iza ugla, pa se brzo vrati.

-Ima one paščadi plaćeničke, znam, mirišem i’ ko kuse pse!-

-Što ćemo sada!?-

-Otakle ja to znam, magarčino jedna? Što me to pitaš!- Izdra se Moma na brata. -Pitaj nju? Ona mora da zna!- Milica nije reagovala, ali krenu drugim putem i kroz jedan kolski prolaz između dve poveće zgrade. Levo i desno su bila vrata za snabdevanje prodavnica u otvorenom tržnom centru marine. Sada sve beše pusto, pa se ona provuče pravo kroz ulicu. Videla je nekoga iza ugla, pa se okrenula prema Vladi i on joj vide neki vatreni pogled, ali mu bi jasno što njega baš pogleda. Iskoračila je napred i na sredini uličice, gde su već počinjale radnjice i lokali, ona se spoplete i pade. Dizala je ruku u vazduh kao da doziva pomoć, ali nema i sva onako tanana. Za nekoliko trenutaka videše tri senke kako pritrčavaju i iza ugla se pojaviše tri čoveka u crnom. Nisu bili iz policije, a svaki je na sebi imao po jednu automatsku pušku. Prvi nalete na njene prste koji mu probiše grlo. Izbacio je mlaz krvi bez da se uhvatio za pušku. Na drugog je skočila hvatajući se rukama i nogama oko njega. Nisu videli gde ga je zagrizla, ali ovaj pade sa sve Milicom i udari tupo ćelavom glavom o kameni pločnik. Ona mu lupi glavom još jednom o pod i ovaj se više ne pomeri. Zatim je odjeknuo pucanj, a potom još jedan.

-Daj mi taj kalašnjikov, ovamo. Treba li đete da ratuje za mene!- Viknu Momčilo. -Ajde balavci, gvožđe u šake i otvaraj vatru.- Reče i iza ugla izlete sa automatskom puškom. Ovaj što je stajao u ulici očigledno ostade iznenađen, ali Momčilo u brzini ne otkoči Kalašnjikov, pa poče da psuje, a zatim i da se sklanja ispraćen sa nekoliko jedinačnih pucnjeva namenjenih njemu.

-Bacaj bombu, čuješ li!- Vlado izvadi jednu kašikaru i bez osigurača je frljnu iza ugla. Začulo se kako onaj tamo čizmama udara u pločnik, a potom noć raspara detonacija. Okolo zveknuše šrapneli i porazbijaše obližnje izloge. Vlado potraži Milicu pogledom, ali je nađoše tek kada su oprezno izašli iza ugla, prišla je i videvši onog kako se vuče po pločniku i olakšala mu muke. Videvši to Moma se osokoli.

-Hajde, junaci. Idemo!-

-Ćuti ti ratniče, ne znaš sa koje strane puška puca!- Egzaltirano reče Mirko bratu.

-Puknuću ti šamar po labrnji, derište jedno. Ja sam na ratištu…-

-Čekaj Momo, ode nam Milica.- reče prisebniji Vlado. Krenuli su za njom i videli da se od upravne zgrade, preko dugog gata na kome su bili vezani najluksuzniji brodovi, približava neki crni džip. Ispred Miličine noge prasnu kamen, kao da je eksplodirao.

-Snajper!- povika Moma i baci se na stranu. Mirko ga pogleda, ali ostade da vidi Šta je sa Milicom. Ovi iz džipa krenuše da pucaju kroz prozore rafalima. Kuršumi zaparaše oko njih i svi se skupiše. Mirko uze još jedan Kalašnjikov iz torbe.

-Tu moraš da staviš okvir…-Reče Moma znalački.

-Čuti, znam gledao sam na filmu!- Odbrusi mu ovaj i vrlo brzo otvori vatru prema vozilu. Ovo okuraži i Momčila, pa i on pripuca. Vlado je razvalio zadnja vrata od upravne zgrade i ušao unutra. Milicu nije video.

-Vlado pođi tamo da im prođeš sa leđa. Ne izlazi napolje, onaj snajper je još tu!- Isprati ga Moma, preko rafala, kojim je pozdravljao ove u crnom džipu. Vlado prođe kroz hodnik osvetljen neonom. Ranije, je kroz isti ovaj hodnik napustio marinu. Napredovao je uzbuđeno dišući, a činilo mu se da sada diše tako glasno da ga svako može čuti. Ispred je bila prostorija u kojoj je recepcija. On malo uspori i priljubi se bokom uz zid, kada iza sebe ču:

-Ne mrdaj druškane!- Pogled mu se susreo sa plavim bradatim tipom koji je smrdeo na duvan. Oko usta je bio musav od nekog čokoladnog krema, a pantalone mu behu otkopčane i spuštene. Imao je spuštene crvene gaće. Govnaru je neka od lokalki pušila, tu iza recepcije u sobici za odmor.

-Polako, polako, ne želim probleme!- Reče Vlado instiktivno.

-Jesi li zato tako napakovan metalom!? A? Seljačino, sada ću ti pokazati…- reče ovaj, ali iza sebe začu korake potpetica. Okrenuo se i video siluetu  koja se zaustavi. Stajala je težinom na jednoj nozi i taman u dovoljnom raskoraku da raspali maštu ovog musavca. -Lutko, odmah se vraćam, samo…čeka pa to nisi ti mačkice? Ko si ti? Neka nova cura, koja će za deset eura da me obraduje?- On se grubo okrete prema Vladi. -Ti mazgove, bacaj to što nosiš. Sa tobom ću kasnije da se obračunam.- Vlado vide da Milica samo ustade i uspravi se iza plavog glavonje. Jednom rukom ga je dohvatila za ruku u kojoj je držao pištolj, a drugom za vrat. Pomislio je da zatvori oči, ali mu neka divljačka radoznalost zadrža pogled u mestu. Video je kako mu Milica lako izvrće podlakticu koja prokleto glasno puče, trenutno ispraćena urlikom ovog. U širom otvorena usta ona mu ugura gotovo čitavu šaku i pokretom na gore nešto odlomi na lobanji. Vladi nije bilo jasno šta je video, ali je bio siguran da će do kraja života pamtiti kako su se oči ovoga okrenule i zabelele. Odahnuo je kada se ovaj stropošta na uglačani pod. Milica nastavi prema vratima, a Vlado se vrati do sobice odakle je ovaj izmileo. Unutra je bila uplakana devojka koja se držala za lice. Bila je polu gola i Vlado joj baci neko đebe koje tu beše na krevetu.

-Ćuti i ne izlazi! Dok ne bude tiho barem pola časa!- On pogleda po prostoriji i vide veliku pušku sa optičkim nišanom na krevetu. Baš ono što mu treba.

-Popeo se na prvi sprat i kroz zatvorene škure pokušao da osmotri gat. Dole se i dalje čula razmena vatre. On vide da su trojica oko džipa stajali i šenlučili tu negde prema mestu gde su Momčilo i Mirko mogli biti. Pogledao je kroz nišan prema velikom osvetljenom kranu i veoma lako uočio jednog sa puškom kako pokušava da ubroji hitac. Vlado se namesti dublje u prostoriji. Kroz nišan je sve video. Puška beše repetirka i vrlo jednostavna, pa je otkoči i navuče končanicu ovome na grudi. Nije bio loš strelac, ali na nišanu sada beše živ čovek. Prođe mu kroz glavu da je situacija obrnuta, šta bi onaj uradio i to ga pokrenu da povuče obarač. Isprva je mislio da ga je promašio, ali kada ovom ispade puška, shvati da nije. Ostao je da gleda kako ovaj pade preko ograde i razlupa se o tlo nekih petnaestak metara niže. Vlado se prekrsti u tami hodnika i prebaci pogled na ove kod džipa. Namestio se da olakša drugovima, ali ugao beše dosta nepovoljan, pa se on prmače da otvori škure. Shvatio je da je to loša ideja jer oko njega zasu kiša metaka. Izmakao se izgreban iverjem od škura koje kao da su eksplodirale. On sagnut uze pušku na rame i pojuri dole da sretne drugove. Bili su tamo gde ih je ostavio, ali dok su uspostavili kontakt, pucnjava prestade. Vlado kroz optički nišan pogleda i vide kako se iza džipa dešava nešto. Jedan od plaćenika se izvukao puzeći po zemlji, ali ga sila ubrzo povuče iza velike betnoske žardinjere i on uz krike umuknu.

-Vama i bazuke da dam, niste efikasni ko ovo đete!- Ispali Momčilo.

-Ćuti ratniče. Bolje govori kuda sada?-

-Šta mene napadaš, kuda, pa kuda!? Ne radim ja u marini nego ti blesavče!- Šta znam kuda! Idemo na dok do dizalice, tamo su ti brodovi gde se slavilo.- Oni se pokupiše i polako nastaviše da napreduju. Sada su mogli da prate krvavi trag. Na nekoliko mesta su videli raskomadane delove tela. Uglavnom to behu ruke i na nekom mestu poneka noga, ali uvek u opremi i sa delovima uniformi kakve su sretali ranije. Na doku videše i jednu devojku u iskidanoj haljini sa dve velike rupe na leđima. Kao da je ubodena nečim oštrim. Bespomoćno je pokušavala da dohvati ranjeno mesto, kao da proba da izvadi neko strano telo. Ispuštala je čudne zvuke, ali samo Moma zastade pred prizorom.

-Kreći Momčilo, pušti je jadnu!- Vlado vide onog što ga je maločas odstrelio sa krana. Ležao je potrbuške i otvorenih očiju. On priđe, onako leden u nogama i vide kako je oko glave ovoga fleka od krvi već krenula da se suši. Bi mu teško i pomisli kako je mogao sprečiti sve to, ali mu pažnju prekide Mirko koji mu pokaza upiranjem puške kako se odvija neka drama, tamo ispred velikog broda Midina kći! Jedan u crnom je sa nožem dohvatio Milicu sa leđa. Da li se popeo uz neke stepenice iz vode,  niko nije video, ali je sustigao baš ispred mostića kojim se stupalo na brod. Ona ga je nosila na leđima, pokušavajući da ga zbaci. Vrtela ga je kao da nosi nekoga ko je duplo lakši od nje, a to beše rmpalija od sigurnih devedeset kila. On navali pa krenu da je bode sečivom uzastopno. Vlado se prodra pa podiže pušku da ga ubije, ali ga Mirko zaustavi da ne raznese i Milicu. Prevrnula ga je sekundu kasnije i ovaj pade na leđa. Vlado potrča prema njema, ali Milici ne bi nikakav problem da dovrši započeto. Držala se za mesta gde je ovaj ubadao nožem i ispuštala piskutave krike. Vlado priđe i vide joj iskežene oštre zube. Zenice joj sada behu bestijalne i skoro mačije. On zastade kada ga je pogledala. Nije znao da li sme da joj priđe.

-Seko moja, šta napraviše od tebe, Bože dragi!.- Omače mu se. Ona zastade i  umiri se malo. Učinilo mu se da vidi kako joj para izlazi iz nosa, kolika je vlaga bila. -Boli li te?- Milica se držala šiljatim prstima za mesto uboda, ali mu nije dozvoljavala da pogleda. Ona rascepa haljinu i ukazaše se četiri ogromne rane od uboda. Vladu prođe jeza, a ona liznu svoje rame i kriknu neljudski. Krik odjeknu na praznom gatu, tako da se Mirko i Vlado približše jedan drugom. Momčilo je zverao unaokolo i prema zgradi odakle su došli.

-Kuda nestade onoliki narod? Jebem ti sveca, pa šta se ovo zbiva!- Stajali su sami ispred skala napravljenih od tikovine, koja su vodila na masivnu krmu luksuznog broda. Osvetljen i ispod vode, ploveći grad Midina kći, zlatnom ogradom opasan, blistao je u noći. Tu blizu nalazio se prazan miks pult, a svuda unaokolo razbacane plastične čaše od piva i drugih pića. Preko ove pustahije beše mnogo fleka od krvi i pokoji deo tela. Blizu ivice gata, ne dalje od desetak metara od družine, počinjao je zaliv i za jedan majušni tren, more svojim mirisom otera metalan miris krvi i zla koje je zavladalo! Vlado vide kako se Miličine rane zaceljuju ispred njihovih očiju. Posmatrao je brod i video da Milica svojim zverskim pogledom posmatra puste palube ovog kolosa. Vlado oseti kako ga kolenom ćutke dodirnu Mirko i pokaza mu pogledom grčevito držeći pušku uperenu prema građevinama koje su prošli.

-Ko su ovi?-

Na gatu, ne daleko od mesta gde je oborio čoveka sa kranske konstrukcije, stajalo je nekoliko figura koje su ih posmatrale. U pozadini, još dve su se gegale, Vlado beše siguran da jedna beše bez noge. Među njima on vide onu devojku koja se maločas vukla sa dva izražena uboda na leđima. Pored nje je stajo snajperista čiju je smrt video tri puta do sada. Vlado prebaci težinu sa noge na nogu i pogleda u Momčila i Mirka.

-Samo da me niko nepita kuda? Pošto osim mora i Bjele, koja je preko zaliva, ja nemam drugi predlog.- Izlaja Momčilo unapred.

-Imamo samo jedan put, ali ko zna kuda to vodi?- reče Mirko.

-Jeba me pametnog! A što mi nisi nešto lepše otpjevao, debilu jedni!- Zagrme Moma. -Govori muko, jesi li isšenlučio svu municiju koju sam poneo!?-

-Imam još dva okvira?-

-Drži i ovaj jedan moj.- Reče i dade mu. Momčilo spusti torbu sa ramena i iz nje izvadi motornu testeru. Milica namsejana i iscepane haljine zgazi na drvene skale broda Midina kći. Za njom krenu Mirko koji se prekrsti i nabaci drugu pušku na rame.

-Ne izigravaj mi nekog vjernika, nego gledaj u šta uperuješ tu cijev!- Dobaci Momčilo, koji je sve vreme bez uspeha tražio, gde se pušta gorivo na testeri. Vlado repetira pušku i pogleda još jednom prema usamnjenim figurama koje su stajale i posmatrale ih. Upitno je pogledao u Mirka, pokazujući prema senkama.

-Šta se čudiš balvče, vidiš da su zadnja vremena došla. Ratujemo sa nekim karakondžulama! I gde se pušta to gorivo već jednom!- Zagrme Momčilo.