17. June, 2017 Nemanja 0 comments

Prokletstvo – Glava 8

Sa mračne terase na krmi sevnu plamen. Svi se osim Milice instiktivno skloniše. Ona se baci velikom brzinom i iza staklenih vrata izvuče jednog plaćenika. Vlado ga je možda poznavao, a možda i ne. Ovaj jauknu bolno, dok mu se puška klatila na remenu oko vrata.

-Pucaj jadan! Upucaj ga!-

-Čekaj… stani, jel’ treba Nju da ubijem!-

-Magarče jedan, nju nemo’š ubiti. Valjda ti je jasno do sada!-

Mirko samo ostade da gleda, kako ova komada čoveka. Poleteše delovi levo i desno, dok je plaćenik urlao u ropcu! Ova trojica malo ustuknuše, jer Milica pogleda zverski prema njima.

-Hajde, hajde, nema sada zaustavljanja.- Naredi Moma više hrabreći sebe. Vlado se doseti pa podiže most od obale i prekide vezu sa betonom na kome je sada stajala grupa onih koji su stojeći zurili u njih. Osmotrio je kako je brod bio vezan na krmi. Momčilo vide ovog kako gleda u konope, pa upita!

-Ti planiraš da…?-

-Nikada se ne zna!- Reče Vlado. -Gledajte napred! Sigurno ih ima još.- U glavni krmeni salon ušli su bez problema. Mirisao je na čudan miris. Sličan đubrivu za poljoprivredu i još nešto što nisu mogli da nazovu imenom. Na dva mesta su zatekli mala zgarišta i pepeo! Kao da je neko prosuo posudu punu žara iz peći. Prebirajući po tome nisu ništa shvatili, pa polako nastaviše napred kroz niz prostorija ispunjenih besmislenim luksuzom. Svetla behu svuda pogašena, a sve utonulo pod tamni pokrov koji je neobično pristajao uz ovaj smrad. Nizovi vitrina ispunjenih umetničkim delima, zatim ravni ekrani televizora i drugih uređaja, sada su čamili u mraku. Malu količinu žućkastog svetla, koje je dopiralo spolja, veselo su odbijali komadi ispoliranog zlatnog nakita kojim je bogati salon bio ukrašen. Gazili su po debelom tepihu skrojenom po meri ogromne prostorije i na još nekoliko mesta nailazili na ugljenisane komade nečega. Vlado na jednom delu tepiha vide garavi obris, duguljast ali i veoma masivan. Nije znao zbog čega, ali to ga likom podseti na pipak nekakve prevelike hobotnice. Turobnu tišinu i zveranje prekide slabašan glas.

-Kuda?- Upita Mirko, pa shvati da će brat na ovo pitanje poludeti. -Mislm, gde?- Brzo se ispravi. Momčilo ovaj šapat nije čuo, već se dohvatio flaše iz obližnjeg bara, odakle je nasumično cugnuo dobar gutljaj ne odvajajući se od motorne testere. Gorivo je sada bilo pušteno i sve spremno za rad, a njegov stomak prijatno razgrejan pozamašnim cugom. Oružje su držali na gotovs, kada se Vlado osvrnu i među senkama potraži Milicu.

-Je li neko video gde je…?- Svi se osvrnuše, ali od Milice ne beše ni traga. Iz salona je nekoliko puteva vodilo dalje po brodu. Jedne stepenice su vodile naniže, verovatno u donje prostrije. Dole je takođe bilo mračno i veoma srmdljivo! Zastavši pored stepenica oni se pogledaše.

-Možda je sišla dole?- Vlado odmahnu glavom i sva trojica bez reči nastaviše unapred. -Hajdemo do mosta! Da proverimo svaku palubu!- Momina ideja je bila dobra. Midina kći je bila ogromna i trebalo je prečešljati toliki prostor. Kada su došli do narednog niza simetričnih drvenih stepenica koje vode na dole, odluka pade da nastave spoljnom palubom i napred, sve do prednjeg dela za posadu. Vlado pogleda prema krmi i vide da one spodobe i dalje stoje na obali zureći prema brodu. Učinilo mu se da ih je sada bilo više. Ni jedna nije pokazivala nameru da se približi podignutom mostiću. Bili su bezbedni, barem sa te strane. On pregleda pogledom drugu, nešto manju jahtu, koja je bila vezana u blizini. Na njenoj palubi, stajala je isto tako volšebna pojava, koja ih je posmatrala. Naviknut na one koje su sreli ranije, on pritisnu rukohvat puške u ruci i nastavi napred. Gazeći po drvetom optočenom rubu, uz par stepenika dolazilo se do vrata koja su vodila u unutrašnjost komandnog dela jahte. Mrak i pustinja baš kao i u salonskom delu. Mirko je u jednoj ruci nosio ručnu granatu, spreman da je ubaci u prvi prostor u kome je  nekoga ima.

-Samo pazi da nema neke dece. Velika je žurka ovde bila. Ko zna koga sve ima na ovom brodu!- Upozori ga Vlada tiho. Ovaj klimnu i nastavi oprezno. Prostorija u ravni palube, beše salončić za posadu. Odatle su se iz praznog prostora, lepim drvenim stepenicama popeli do komandne palube.

-Gde su svi do strašnog vraga nestali?- Procedi Moma kroz zube. -Ova pustinja me sve više plaši. Daj da se pošteno izubijamo, makar i sa karakonžulama! A ne ovako da se smucamo!- Vlado otkri čaršafima prekrivene instrumente i pogleda po tabli. Aktivirao je nekoliko prekidača i brodom se prolomi jedva primetna vibracija. Svetla se popališe i za trenutka nastupi dan. Sve oko broda se osvetli, a niz podvodnih svetala obasja čitav podvodni pojas oko broda.

-Tako te volim moj skiperu! Eto neka vajda i od tebe.- Zagrme Momčilo. Vlado ugasi svetlo u prostoriji gde su oni stajali. Oni pažljivo izađoše na uski prolaz sa koga osmotriše čitavu palubu.

-Ovako ćemo mnogo bolje videti sve.- Reče Mirko i pogleda za čuđenjem niz bok u okolnu vodu. Osvetljeno snažnim nizom svetala, u vodi se videla crvena maglica koja je neprekidno narastala. On pozva Vladu i Momčila da to vide, a za tih nekoliko sekundi, crvenilo prekri čitavu okolinu broda. Vlado potrča unutra i vide da je puštanjem struje pokrenuo ispumpavanje iz tankova broda, pa požuri da ugasi, ali ne pronađe prekidač. Voda oko jahte sada beše sasvim crvena i prosvetljena svetlima poče da baca crveni odraz na ogromne bele stranice trupa. Mirko uperi prstom u nešto, pa Vlada i Momčilo požuriše da vide šta mu to skrenu pažnju. U vodi pored crvene boje nije bilo ničega. Vlado pogledom upita druga šta je to pokazao.

-Ne znam šta to bi! Neka senka prođe!- Vlado je gledao u tom pravcu, ali ga Momčilo razuveri da ima smisla dalje buljiti.

-Tu smo gdje smo momci. Nema mnogo vajde da naklapamo šta je to. Hajde idemo da nađemo Milicu!- Mirko ostade da posmatra još neko vreme, ali onda i on pođe nazad na komandni most. Iz prostorije, odakle se brodom upravljalo, bila je još jedna sobica. Tumarajući unaokolo, Vladi se učini da je iz nje tiho škripanje. On pokaza Momčilu i Mirku i za tren oka sva trojica behu spremni da upadnu unutra. Vlado polako spusti ruku na kvaku i pokaza da će otvoriti vrata kada izbroji do tri. Uz fijuk i povike oni navališe unutra, gde zatekoše jednog čoveka kako ležeći na patosu koluta očima. Bio je odeven kao neko iz posade broda. Oči upale u duplje, a obrazi sivi, kao pepeljasti. Pokretao je ruke i noge haotično i Mirko pokaza da mu niko ne prilazi. Pred njihovim očima čoveku izađe nešto oblo iz grudi i uspravi se skoro do njihove visine. Izgledalo je kao ogroman pipak, debeo bar trideset centimetara. Oko grudnog koša onog čoveka, nije bilo nikakvih rana ili proboja, a opet videše da jasno iz njega izlazi nešto! Mirko vide sićušan garavi trag koji se širio po uniformi i pošto je bio najbliži on pokaza da se svi odalje. Ovi ustuknuše par koraka unazad, ali nastaviše da gledaju u čoveka u belom. Vlado oseti stravičan smrad, poput zapaljene plastike ili kose. Beše to smrad koji je postojao i u salonu dole, samo sada mnogo jači, skoro nepodnošljiv. To što je naraslo na visinu sada bi visoko bar metar i osamdeset. Pomerao se lako poput usporenog pipka hobotnice. On se u jednom trenutku zgrči i nestade, kao da se za tren uvukao nazad u patos ispod ovog nesretnika. Mirko krenu da priđe čoveku, ali ga Moma zaustavi. Posmatrali su čudan prizor još nekoliko trenutaka, a zatim ovaj što je ležao, polako ustade. Lepo stade pred njih, na obe noge i okrete se prema njima. Posmatrao ih je i kretao se polako poput onih na obali, pa se ova trojica pogledaše u čudu. Mirko podiže pušku i nanišani ovom u grudi. Metak raspara tišinu, ali kao da promaši metu. Čuli su da je pogodio negde u drveni zid iza.

-Jebem te!- Dreknu Momčilo kome zazvoni u ušima od bliskog pucnja. Čovek je i dalje stajao na mestu posmatrajući ih. Na telu nije imao nikakvu jasnu ranu. On zakorači prema Momčilu, koji poče panično da pali testeru. Jedan, dva i začuse zvuk dvotaktnog motora. Iz testere je izlazio plavkasti dim, a miris smrada nadjača miris ulja za motore.

-Dođi, de ovamo, da te iskasapim!- Viknu Momčilo. Ovaj kao da nije mario za rečeno, samo priđe. Posmatrao je svoje šake, a zatim pogleda i Momčila u oči. Ovaj ne izdrža i podignute testere, navali da zamahne na ovoga. Zvuk motora zapara kroz mali prostor, ali čelični lanac koji je fijukao kroz vazduh ne dohvati ništa i Momčilo prolete unapred, kao lutka i domaši testerom drveni pod, koji raseče u iverje. Testera mi ispade iz ruke i onako glasna nastavi da urla negde u uglu, a Moma rukama prekri grudi. Mirko vrisnu i ponovo uperi pušku u tog što je stajao. Ovaj samo ostade da posmatra, povremeno gledajući u svoje šake. Na prstima je imao užareni pepeo i još vidljive komade mesa koji su dogorevali. Vlado dreknu na Mirka da se skloni uz zid, a on priskoči Momčilu i okrete ga licem gore.  Momčilo je grcao pokušavajući da uhvati vazduh. Na mestima na kojima se dodirnuo sa sa ovim nije bilo krvi. Nije bilo nikakvih zaseka ili tragova direktne ozlede. Jednostavno na tim mestima je nedostajalo telo. Nije bilo ničega! Zone oko kontakta, kao da su bile zapečena, a odeća spaljena i još uvek garava.

-Jadan brate moj. Šta ti to uradiše crni Momčilo?!- Vrisnu Mirko kada vide da bratu nedostaju dve velike gomile mesa sa grudi. Momčilo nije govorio, već je pokušavao da udahne vazduh, ali kao da nije imao čime. Polako se gušio, pipajući svojim šakama ogromne rupe na telu. Lice mu beše zgrčeno i od straha belo. Kao da je hteo nešto da izgovori, ali tu nameru prekri tihi i bolni jauk. Vlado ga uhvati pod ruku i pokuša da ga onako teškog uspravi malo, ali ovaj  samo nastavi da se napinje, da bi se nakon toga polako umirio. Vlado pogleda u Mirka koji je bespomoćno posmatrao smrt svog brata, a zatim pogleda prema onom u beloj uniformi. Kod njega nije bilo nikakvog likovanja, zadovoljstva, ali ne ni bestijalnosti ili izraženog instikta. On nije napao iz straha ili iz potrebe da se nahrani. Stajao je ravnodušno, kao da čeka da se brat i drug oproste od nastradalog, a onda da podele njegovu sudbinu. Na grudima mu je stajala pločica prvog oficira broda Midna kći. Stajao je tako, da ni Vlada ni Mirko nisu mogli proći do vrata, bez da se fizički susretnu sa njim. Oni to shvatiše i pribiše se jedan uz drugog.

-Gde ti je ona bomba?- Upita Vlado. Mirko pogleda u njega, kao da hoće da ga upita da li zaista veruje da će to pomoći, ali onda shvati šta je Vlada pitao, pa siknu.

-Ne pada mi na pamet da učinim nešto slično!-

-Bolje je tako, veruj mi! Vidš da su ovo neke vražije rabote!-

-Vražije ili ne, ne dolazi u obzir!- Ispali Mirko. Kao dva deteta koje je stigao ljutiti barba kome su potezali barku, pa se sprema da im izvuče uši, dva druga se pogledaše se i pritegoše beskorisne puške u rukama. Ovaj je za to vreme stajao, kao da zna da će oni biti ti koji će prvi potez povući. Kao da zna da moraju proći tuda i sresti se sa njim. Premotavajući opcije u glavi, Vlado je žurno pregledao kabinu ne bi li pronašao neko rešenje, kada na vratima iza, on spazi pokret. Učinilo mu se da vidi žensku kosu, kako vijori na promaji koju je noć poslala kroz vrata. U stomaku mu se steglo i on izusti da  kaže svoj drugu, ali ostade nem. Zaboravio je šta je hteo reći!