17. July, 2017 Nemanja 0 comments

Prokletstvo – Glava 9

Osakaćen, nekada prvi oficir, pretvorio se u pepeo!

-Kako? Mi ga nismo mogli…- Upita Mirko zbunjeno, ali ga Vlado povuče i krenu kuda i Milica.

-Šta te briga kako! Važno je da je…ma važno je da ih Ona može!

Zaputili su se na niže nivoe, stupajući polako iz luksuza u servisne prostorije. Osim tragova i izgorelog mirisa, nije bilo žive duše. Milica krenu kroz vrata velike kuhinje i sada i ona obazrivo, uđe u veliki donji salon. Iako je na brodu sada bilo struje, ovde beše sve mračno. Samo su se u daljini videla svetla koja su se začudno presijavala. Ovaj odraz prosvetli Miličinu haljinu i njenu figuru. Pratili su je, a Vladi u glavi prođe kako mu je sestra možda i dalje normalna. Delovala je mišićavo i vretenasto, a takva nije mogla biti. Lagano hodajući, nečujno je spuštala nogu pred nogu. Vlado proguta knedlu i pogledavši u Mirka, krenu napred u mrak. Stezali su oružje koje su imali čak i nakon uverenja da ne može mnogo uraditi protiv “ovih”. Mirku su curele suze, ali je delovao kao sasvim priseban. Obrisao je dlanom obraz.

-E moj brate Momo! Osvetiću te…tako mi oca, tako nam oca našeg. Bog da mu dušu prosti!- Reče i prekrsti se. Vlado ga požuri, ali kada Mirko pogleda za Milicom, zastade.

-Što ono svijetli tamo?- Vlado klimnu da ne zna, ali ipak nastavi napred. Nalazili su se u velikom salonu. Svuda unaokolo behu ležaji i divani. Neki pretureni, a drugi…mnogi su bili krvavi, ili ožareni onim pepelom koji su ranije sreli. Na podu je bilo escajga, razbijenih tanjira i pribora za koktel. Kao da se neka velelepna proslava neslavno završila. Iza, tamo u dubini, stajao je odeljen manji salon. Razdvojen velikim staklenim zidom podržanim egzotičnim drvetom, iz njega je blistala svetlost koja nije mogla dolaziti sa brodskog sistema za osvetljavanje. Mutno staklo, rezbareno po ivicama, bilo je dovoljna prepreka da vide šta se sa druge strane nalazi. Do blistavog dela, vodila su dva simetrična prolaza i momci se pogledaše sa pitanjem kroz koji da krenu napred. Mirko pokaza na Milicu i krenuše za njom. Vlado, kada vide pipak sličan onom koji je izrastao iz grudi prvog oficira, zastade ukočen. Iza mutnog stakla gamizalo je nešto veliko, daleko veće od čovečije visine. Milica polako zakorači i zagazi u pedalj debeo sloj sluzi na podu. Miris je postajao nepodnošljiv. Kombinacija hemijskog đubriva, nešto poput amonijaka, pomešano sa izgorelom kosom ili izolacijom. Vlado pokri usta sa gađenjem. Mirko se nape i lagano zakorači da vidi prema čemu se kreću. Unutra beše “nešto”, jer osim tako, on ga nije znao nazvati drugačije. Bila je to masa nalegla na sred prostora. Stabilno posađena. Velika kao sama soba, a i visoka toliko da je udarala u plafon. Mesnate boje, sa izraženim nabubrelim venama po onome što bi se moglo nazvati glavom. Ličila je na ogromnog oktopoda ili nekog sličnog zglavkara. Po telu-glavi beše ispresecano debelim mišižavim žilama. Žile su se protezale u duge smeđe pipke, koji su se srazmerno stanjivali na udaljenosti i do nekoliko metara. Na samoj mesnatoj masi, jasno su se mogle raznati oči. Izrasline koje su pulsirajući pomerale svoj pravac pažnje, prema pokretu, ostajući netremice fokusirane na trenutni interes. Ispod behu usta, koja su labavo zjapila ispuštajući sluz koja se širila unaokolo zajedno sa neprijatnim mirisom. Vlado vide da neki od pipaka sežu i kroz zidove ne lomeći ih već kao i što izbiše iz poda na mostu, ostavljajući crni trag. Biće ili kako god se moglo nazvati, vide da se promaljaju, i sa dve ili tri žustre vibracije dade do znanja da imaju njegovu pažnju. U dubini prema krmi, pojaviše se dva čoveka. Vlado ih jedva vide kao siluete. Hodali su pognuto i on pomisli da su to neki srećnici koji su ovo sve preživeli i tragaju za spasom. Povikao je da paze kako se kreću i oni polako krenuše duž hodnika prema njima. Mirko podiže pušku i opali rafal, ali meci kao i kod prvog oficira, prođoše i uz zvuk lomljave pokosiše drvene maske zidova iza masivnog bića. Biće se ne pomeri. Lenjo je izbacivalo sluz, polako pomerajući pipke kroz zidove.

-Kako!!! Boga mu poljubim!-

-Čeka, stani, nije…- Mirko dreknu i opali rafal do kraja okvira i dalje bez efekta. Biće zamanu jednim pipkom, koji se iznenada pojavi iz susedne prostorije i skoro fijuknu iznad njihovih glava. Fijuka nije bilo, već njih dvojica tom brzinom legoše na pod u onu sluz, da sami napraviše huk pokreta. Izrasline na glavi se iskolačiše i masa ponovo pođe na njih drugim pipkom. Ovaj put preciznije i sporije. Siguran pogodak. Usta se otvoriše i kao da već uživa u pobedi, ono poput biča pusti dugački izrastak u njihovom pravcu. Izrasline se iskolačiše, a usta zatvoriše. Na pipak se sada zakačila Milica. Obgrlivši ga nogama i zarivajući kandže, ona se stegnu oko debele materije koju je svakako mogla dohvatiti bez posledica. Monstrum pokuša da je otrese, ali koliko god je mrdao pipak ona ostade zakačena leteći kroz vazduh. Mišićavi izrastak je prolazio kroz zidove i masa shvati da je to možda rešenje da otrese demona devojku. Navalivši kroz bočni zid, kada dođe do mesta gde je bila zakačena Milica, začu se zvonki zvuk i ona otpade sa pipka u sluz. Ustala je skokom i kriknula besno. Još izraženijih mišića, ona otrese svoje udove. Ovo isprati zvuk neprijatne lomljave kostiju. Iz prstiju na šakama izleteše joj produžetci dugi bar trideset santimetara. Oštre okoštale kandže smrtonosne na pogled. Sada, umesto pet prstiju, na njenim rukama behu duga sečiva. Noge joj u butinama zadebljaše, a stopala joj se iskriviše u kandže krive kao u ptice grabljivice. Iznad pete joj izbi ispod kože kukasti nokat dug bar dvadeset santimetara. Ona urliknu jezivo dok vlado vide kako joj oči ostadoše crvene kao vatra. Haljina joj pocepana otpade i ostade pred njima biće koje nekada beše mlada devojka, a sada zver nesavladive snage. Okoštale kandže proizvodile su kliktavi zvuk međusobno se dodirujući, dok je u polu čučnju koračala prema ogromnoj živoj tvari. Ona vrisnu na masu, koja poče da povlači svoje duge pipke, skraćujući ih. Bilo ih je mnogo, sada su shvatili. Čudovište je kroz zidove pipalo po ogromnom plovilu radeći ko zna šta. Oko nekih pipaka behu magličasta isparenja koja promeniše boju kada se izrasline uvukoše u glavnu masu. Sada je ova glavudža izgledala poput ježa, sa naznačenim mestima odakle je mogla pustiti produžetke. U raspršenim maglicama, Mirko prepozna obličje čoveka, koje samo za tren zauze prepoznatljivu formu. Zatim se rastopilo i zver ga usisa na lenja usta.

-Ovo…šta god da je sakuplja…ljude…žive…! Otima ih!- Prozbori u neverici šta je izgovorio Mirko. Vlado je samo zurio posmatrajući stvorenje koje beše njegova sestra. Pažnju mu preseče pokret iza i iz hodnika navališe ono dvoje. To ne behu ljudi, već neka stvorenja koja nisu do sada sreli. Po odeći bi se reklo da su to bili ljudi. Možda i gosti, posada, stanovnici mesta! Jedno beše muško, drugo žensko, to se jasno videlo. Onako pognuti, delovali su kao neki grbavci. Bili su brzi kao munje. Očiju sasvim belih, slabo da je moglo da se razazna čemu su poklanjali pažnju, a pravac su menjali kao neverovatnom brzinom. Oni suknuše u centralni prostor, pa se baciše na Milicu koja pogled nije skidala sa velikog bića. Jednog je dočekala na kanže leve ruke, pa ovaj u trenutku prestade da se pokreće. Milica ostade tako dva trena, pa potegnu rukom na gore. Razdera je čudnu telesinu na delove. Bože kakvu je snagu imala, prođe Vladi kroz glavu. Možda tri ili četiri ljudske snage. Belo mesište pade u sluz i Vlado i Mirko shvatiše da su tela tih bića, koja su možda bili ljudi, puna slične sluzi. Ženska pogrbljena prilika je oklevala da se zaleti. Milica je odmeri i baci se skokom prema njoj. Ova se ukipi i Milica je u doskoku dograbi kanžama jedne noge za rame. Kandže škljocnuše, a ono stvorenje pade u pljusak sluzi. Monstrum nezadovoljan time, kriknu iz okruglih usta, a Milica se baci na pipak koji krenu na nju. I ovaj put masa krenu da je otrese prolaskom kroz zid, ali se ona zakači noktima i kako pipak produži ona ga razdera do kidanja. Mogla je da povredi ogromnu nepoznatu masu. Jezivi visokofrekfentni krik ispuni prostor i masa se zatrese. Odsečeni krak nestade negde, raspršivši se takođe u maglicu. Mirko dohvati vladu i okrenu ga unazad. Iza njih iz mraka, nastupalo je još onih grbavaca. Hodali su skoro na rukama i nogama zajedno, kao majmuni. Vlado instiktivno podiže kalašnjikov i opali. Ovaj put meci pogodiše meso i prva zgrbljena figura pade ničice, zatrese se i ostade mirna.

-Ove možemo…!- Dreknu on. Mirko napuni oružje i njih dvojica krenuše da gađaju skoncentrisano u svaki pokret. Iz dubine navali masa pogrbljenih u kojoj prepoznaše goste i neke od specijalaca, zatim političare, gradske velikodostojnike i ljude koje su poznavali iz marine. Istovetno odeveni, baš onako kako su stigli na žurku, ostali su samo prepoznatljivi po odeći i obeležjima na njoj. To behu sluzave sluge, nekim mrakom pretvorene u beličasto meso koje je pucalo pod naletom metaka. Sigurno su odstrelili trideset, možda i pedeset tih pogrbljenih. Nisu videli u mraku. Sve što se pokretalo gađali su i pogađali.

-Nestaje nam municije?- Vlado klimnu glavom i okrenu se Milici. Unaokolo je sada ležalo mnogo spaljenih komada koje je veštim i učestalim napadima, Milica kandžama otkidala od mase. Vlado i Mirko pojuriše po drugim prostorijama overavajući još pokretne pogrbljene. Uzeli su nove puške od specijalaca i plaćenika koje su pronalazili među ustreljenim. Dohvati ih neki uzgon, pa krenuše da rešetaju sa zadovoljstvom. Oprezni, ali zaneti oni se dadoše u poteru za svim što se može pogoditi municijom iz pušaka. Iz prostorije do prostorije, stigli su do jednog od magacinskog segmenta. Tu stadoše pred prizorom užasa koji beše narastao do same polovine prostorije. Tela pobijenih, naslagana u gomile. Krv se slivala niz rešetke u kaljužu, a miris beše sveže krvi beše sveprožimajući. Ubijeni su još izgledalo normalno. Mrtvi na krvavoj gomili. Unakaženi i posečenih udova, bilo je onih koji su postradali od metaka, noževa ili od maljeva i drugih hladnih oružja. Iskolačenih očiju i pogleda samrtnog ropca. Pored je bila soba za egzekuciju. Krvava do plafona. U uglu oružja i sečiva, kojima su nesretnici pre predaje duše, napuštali ovaj svet. Vladi pripade muka i on dobi refleks za povraćanje. Mirko se odvaži i hladan uđe u prostoriju. U dubini je bio odeljak odakle su živi primerci dovođeni pred sudbinu. Lisice, lanci, kožni kaiševi ili najlonski konopi kojima su snažniji bili vezivani. Iz te prostorije dođe jedan veliki čovek. Četvrtaste glave i ogromnog stomaka, bio je obučen u plastičnu kecelju. Sasvim go ispod kecelje u rukama je držao ogromnu sataru. Kada ih je video zastao je. Mirko podiže pušku i uperi mu je u glavu, ali ovaj ostade bez reakcije.

-Koji si? Govori?- Reče Mirko srdito preko nišana. Ovaj se samo nasmeši i otvori usta kao da će nešto reći, ali iz usta ne izađe ništa sem muka. Oči mu se prekriše belom skramom, a Mirko povuče obarač i pogodi ga sa metkom među oči. Debeli je pod težinom stomaka, pao unapred i onako težak proizveo zvuk poput pada džaka krompira. Mirko opali još nekoliko u oborenog, međutim iz rana poteče crvenkasta krv. Stopila se sa ukupnim crvenilom koje beše obojilo sve po prostorijama. Po potpalublju gde su na svirepe načine stradali oni koji su planski dovedeni na brod Midina Kći. Na tu ploveću prestonicu zlata i moći. Mirko se uozbilji i čitav zanos ga napusti. Posmatrao je trupla na gomili kao i rupe kroz koje je ona masa otimala duše, energiju ili ko zna šta. Nije znao, a nije ni mario. Mario je samo za to da se sve ovo završi i da se probudi i košmara u kome se zatekao bez želje. Bilo je tu okolo i kolega, koleginica, ljudi koje su poznavali čitav život ili koje uopšte nisu znali. On prstom pokaza na nekoga, ali ostade nem i ne reče ništa. Vlado mu priđe i spusti mu šaku na rame.

-Sumnjam da ikoga ovde možemo spasti. Hajde. Idemo.- Reče on. -Hajde idemo da se raskusuramo sa ostalima. Mirko samo tiho ostade i ćutke podiže ruku prema gomili. Pažnju im privuče bljeskanje svetlosti onamo odakle su krenuli. Ovo ih navede da krenu nazad prema mestu gde se odigravala druga borba i vide šta se tamo zapravo zbiva. Obojica repetiraše oružje i krenuše u mračnu prostoriju.