30. May, 2018 Nemanja 0 comments

Crvena zora

                             

          More se smirilo pod obalom i samo je poneki talas šljapnuo o teško drvo boka broda. Posmatrajući crvene zračke sunca koju su pronašli put kroz pukotine i škure i šarali po kabini, moglo se videti jedva primetno ljuljanje. Don Ive je pisao zabeleške za svojim radnim stolom. Potpisivao je naređenja i različite trgovačke manifeste. Flota je bila nakrcana tovarom vrednim, bar deset sanduka zlata, a trebalo je to pedantno zapisati, da razni probisveti i lučki momci ne pokušaju proneveriti nešto. Na vrata kabine pokuca neko. Samo po kucanju Don Ive mogao razaznati bar pedeset svojih ljudi. Kada petnaest dugih godina čovek provede sa istim dušama na brodu, nauči i kako dišu i šta misle. More obriše sve granice medju ljudima razvijajući nešto više od prijateljstva. Vid bratstva, možda i jačeg od krvnog. Jer na moru je oluja majka a Posejdon otac. Kucao je Andreakis, njegov prvi oficir. 

    -Done, uplovili smo u zaliv. Spušteni su čamci sa veslima. Vetar polako pada.- reče on kroz vrata. Don, ne podižući glavu sa papira klimnu, a ovaj kao da je to mogao videti kroz vrata, prestade sa kucanjem i ode. Poklopio je mastionicu i dunuo u fenjer. Iza njegovih ledja bio je raskošan krevet ukrašen kožama divljih afričkih zveri i opasan najfinijim svilenim baldahinima. Po krevetu i podu bili su razbacani jastuci, zasićenih boja i svilenkasti. Pod oko kreveta bio je prekriven debelim ćilimima, išaranih zanosnim arabeskama. Pogladio je brk i nasmešio se. Na krevetu je ležala, delom pokrivena, gola devojka. Pomazio je po raspuštenoj kosi, na šta ona odgovori nežnim meškoljenjem.

    -Voljena, probudi se!- Podigla je glavu i nasmešila se sanjivo. Voleo je njene krupne crne oči i prodoran pogled, posebno kada je ovako snena. -Nora.-

     -Reci, moj gospodaru.- nežno mu reče i uze ga za ruku, još prljavu od mastila. Svojim prstima mu je pritiskala snažnu podlakticu, što je jako prijalo, a onda uze ruku i povuče je prema pokrivaču. -Bilo je jako lepo sinoć. Nemam reči kojima bih to…ispričala.- Osetio je njeno toplo telo i krevet ugnut na mestu gde je spavala. Meškoljila se izazovno i mazno. Zatvorio je oči i predao se ternutku. Zrak Sunca šarao je po sobi čineći finu prašinu jedva vidljivom. U vazduhu je mirisalo ulje arapske ruže.

    -Nora. Obuci se i pripremi. Neka ti pomognu da spakuješ kovčege.-

    -Spakovaću naše stvari sama, gospodaru. Znaš da ne volim da nam po kabini i stvarima preturaju drugi. Nikada ne znam šta je gde spakovano kada se iskrcavamo,- privukla je njegovu ruku međunožju. Bila je gola i smeškala se. On ustade sa kreveta i navuče tregere na ramena. 

    -Moram gore. Trebaju me. Spakuj stvari, nema još mnogo vremena.- Ona se uozbilji i sede na krevet. Grudi su joj bile gole, lepo oblikovane. Posmatrala ga je crnim, pogledom i gotovo mornarski reče:

   -Razumem kapetane! Biće učinjeno.- Klimnuo je glavom i oštrim pokretom izašao iz kabine. Na palubi je bilo svežije. Galebovi su kružili oko brodova, a jarboli flotile zaklanjali pogled levo i desno. Njegova flota brojala je sedam brodova. Jedan su morali napustiti u Gibraltaru, zbog ozbiljnog prodora vode. Bogu hvala da je tovar i ljudstvo prebačeno i rasporedjeno po drugim plovilima. Popeo se do kormilara, gde ga Andreakis sačeka. 

   -Kapetane, svi brodovi viju zastave sa grbovima. Levo krilo još uvek hvata ostatke vetra pa nisu sasvim oborili jedra. Mi i desno krilo smo u senci Luštice. Čamci već vuku! Voda je mirna i mislim da ćemo brzo stići do prolaza,- reče on i zastade. – Tu…znate moramo stati.-

    -Znam! Ne moraš me podsećati!- Dreknu Don Ive.

     -Izvinite. Samo…- zaustavi se oficir i okrete se brodskim poslovima. Don ode do krmene ograde i izvadi iz bluze lulu. Imao je običaj da jednu uvek drži spremnu. Zapalio je i povukao dim, a aroma mu ispuni pluća i lagano ga opi. Galebovi su kreštali iznad glava, gledajući da li na palubi ima nečeg za njih, a poslednji dašak sa pučine mu pomilova lice. Osećao je smrad obale. Paljenog granja i suve trave. Mirise kojih na moru nema. Postoji neko prokletstvo kod obale koje te vuče da se vratiš, da joj se raduješ, a opet samim stupanjem na tlo, trenutno postaneš željan vlažnih dasaka i mirisa soli. Voleo je more i slobodu koju je pružalo. Imao je šenaest godina kada je kao kadet isplovio sa armadom u trgovačke pohode. Bilo je to pre tri života, činilo se. Sada nije samo kapetan, sada je i komodor. Pod njegovom komandom plovi sedam brodova i to sve njegovom zaslugom. Petnaest dugih godina nije video zaliv. Nije video svoj rodni Perast. Tu i tamo je dobijao vesti. Neko doplovi, doputuje sa brodom i neka reč. Čuo je da mu je otac još uvek živ, verovatno i majka. Ugledni moreplovac i njegova gospa. Nakon petnaest godina nije znao da li da se raduje što će ih ponovo videti. Skoro polovinu svog života nije video nikoga iz svog mesta. Samo luke i obale po kojima je plovio, preživljavao i trgovao. Zna li neko ovde, u gradićima načičkanim djindjuvama i stvarima iz dalekih zemalja, kako i šta ljudi sve rade kako bi to stiglo dovde? Da li neko od njih zna kako je to biti udaran bičem od kamilje kože, u zatvoru južno od Izmira? Odakle je sa delom posade i drugova pobegao. Lutali su pustinjom nedeljama, da bi na kraju silom i srećom uspeli da povrate jedan brod. Radili su prljave poslove, čak se bavili i gusarenjem. I, polako, deo po deo uzdigli se na pozamašnu trgovačku flotu, koju nije bilo lako napasti ni prevariti. Ploveći i radeći prljave poslove po severnoj Africi upoznao je nju. Bila je mlada i veoma lepa. Neko od mornara je pitao da li je kurva i da li hoće da spava sa njim za novac. Završio je sa slomljenim nosem. Veče kasnije, kada je banda probisveta napala njegove ljude dok su tovarili teret, zadesila se tu i pokazala da je vešta i sa sabljom. Tada je sreo njene crne oči i zaljubio se. Mnogo je voleo svoju Noru. Ženu koja mu je pružila sve. Venčali su se po morskom običaju na brodu. Posada je jako volela, a ona je svojim radom stalno pokazivala da je vrlo biće i vrstan mornar. Posezala je za oružjem kada je trebalo, u olujama se pela po krstovima zajedno sa drugim mornarima da pomogne oko jedara, a noću u miru i tišini kabine, volela i savetovala svog gospodara najbolje i najiskrenije. Bila je obrazovana, verovatno iz bogate porodice. Ive je nikada nije pitao kao je stigla na ulice Aleksandrije, niti mu je to bilo važno. Bilo je važno da je bila njegova i on njen. Steglo ga je nešto u grudima, jako poput žilavog konopa obavijenog oko deblenjaka. Nešto što je škripalo i svakim trenutkom stezalo sve jače. Na palubu je izašla i Nora. Puštene kose sa trakom oko čela nosila je široku lanenu košulju, kroz koju su se videle čvrste grudi povezane belim platnom. O pojasu je imala crni pamučni steznik namotan do visokog struka i preko njega kožni opasač sa bodežom koji je on dao da se izradi za nju. Nikada se nije odvajala od njega. Naučila je da na palubi uvek mora imati sečivo spremno, makar i po lepom vremenu u miru. Nosila je crne pantalone široke u nogavicama i uske u listovima, uvučene u braon čizme od fine kamilje kože. Vetar joj je mrsio kosu dok je stajala pored njega. 

     -Gospodaru, zašto si tako namršten? Veseli se. Dolaziš u rodno mesto. Imaš bogat plen i veliku flotu.- zagrlila ga je oko struka nežno. -Možda da se umirimo malo od putovanja, da sačekamo da nam se rodi beba.- Don Ive je zurio u vodu, koja više nije bila opasana beskrajem, već planinama koje bejahu sve više i više. Kao da su pokretni zidovi koji pritiskaju njegovu dušu.

    -Draga moja. Neka te moja tmurnost ne brine. Nisam godinama bio ovde, nepoznato mi je sve. Sve što poznajem su ove daske pod našim nogama, ova jedra i pesma mornara, braće i sestara, tvoje tihe reči u tami prošaranoj mesečinom koja seče vlažan morski vazduh. Taj miris ruže koji osetim kada otvorim oči pored tebe.- 

    -Znam dragi. Ali toga svega ima i ovde. Istovari tovare i uzmi blago. Uživajmo malo u sigurnosti kopna. Neće nas progoniti pirati i vojske različitih zastava. Nećemo strahovati od izgubljenih sidara i muva opasnih po život. Nećemo odsecati udove bolesnim drugovima jer nema hirurga u blizini. Smirićemo se i drvo kamenom zameniti. Bar za neko vreme. Rodićemo decu, našu decu iz ljubavi, da na naredno putovanje povedemo i njih. Okrenuo se i pogledao je u crne oči. Prošla je čitava večnost, učini mu se. Njene oči, snažne, odražavale su njegov lik i flotu iza. Smešila se nežno i uzela ga za ruku koju je grubo istrgao. Njen osmeh nestade.

   -Gospodaru. Nešto mi nisi rekao? Nikada te nisam videla ovakvog.-  Sa broda pored začu se vriska! Nora okrete glavu i pogleda u tom pravcu. Ive je gledao u nju. 

   -Gospodaru, šta ono naši ljudi rade? Zašto ona žena vrišti? Iza Nore stadoše dva mornara. Prvi oficir Andreakis i jedan mršavi ljigavi palubarac, koji je u svakoj neukusnoj čorbi bio mirođija. Ako je trebalo zaklati nekoga na spavanju, taj je bio pravi. Ive mu nije znao ni ime. Oficir pogleda u Dona koji samo spusti pogled. Pre nego što je spustio glavu učini mu se da se, njegovom prvom oficiru i čoveku koji mu je spasao život, jedna suza otkotrlja niz obraz. On uhvati Noru za mišicu o stegnu je jako. Isto uradi i ljigavi.

   -Andreakise, hej. Šta to radite. Ma ljudi šta to radite!- pokušala je da se otrgne Nora. Don Ive ostade nepomičan, gledajući kako mu dva čoveka odvode ženu, njegovu ljubav.
-Gospodaru, Ive…šta radite to…Puštajte me!- batrgala 
se da su morali da je stegnu jače. Ljigavi je uhvati pod ruku i zavrnu joj šaku.

  -Polako lepotice. San se za tebe završava sada.- promrmlja on njoj na uvo. Andreakis, to ču pa pusti Noru i iz sve snage udari ovog iza uveta. Bio je snažan i krupan, i ovaj pade u nesvest. Ko zna možda mu i lobanju polomi.

          -Pseto! Nikada nisi znao da ćutiš.-  Nora se oslobodi, ali je Anreakis dohvati i jače steže.

   -Gospo moja oprosti mi što ovo radim- promrmlja on.

   -Andreakise, hej. hkkekej.- Zakrklja ona jer je ovaj potegao i stegao košulju.

   -Puštaj me..-  Za to vreme posada je stajala i gledajući u palubu stvarala špalir kroz koji je nesretni prvi oficir sprovodio Noru, ženu svoga kapetana.

          -Kapetane! Ive…šta sam učinila.- Zašto mi radiš ovo.. Voljeni…- zapomagala je sirota žena koju je ogromni, sada uplakani čovek držao.

          -Kapetane- Reče on. -Ive, nikada nisam odbio naredjenje. Pogubi me ovde, sada…- zastade Andreakis na sekund. Jedan prazni pogled njegovog vernog druga i vođe bio je dovoljan da shvati da i on sam nosi u sebi tešku dilemu, ali da nije sposoban da se sa njom izbori, a kada kapetan nije sposoban, tada odluku tiho i iz duboke sneke mora doneti prvi pored njega. Odluku da se izabere manje zlo. Nastavio je da vuče jadnu devojku koja je neprestano vikala i pitala zašto. Četiri mornara su iznela na palubu dva velika drvena kovčega koja je do maločas ona pakovala u njihvoj kabini. Nora i Andreakis su stali kod merdevina pod kojima je bio čamac. Ona je uplakana stajala, shvativši da mora napustiti svoje snove i svojih deset godina sreće sa čovekom sa kojim je mislila da će umreti. 

          -Kapetane! Gospodaru!!!- prodra se ona iz petnih žila. – Mogao si mi reći šta mi je činiti. Zašto nisi!? Zašto mi nisi rekao!!- briznula je u plač. Bilo je to jače od svakog ponosa, ta sila koja je odvlačila od njenog Dona. Nije to bila sila Andreakisovih mišića, već nešto starije od vremena. Pravilo da se žene sa putovanja ostavljaju nadomak rodnih mesta. Da se ne mešaju sa finim i čistokrvnim porodicama vekovima unazad probranim da preslažu zlato i dragocenosti. Nikada nisu ni pričali o prošlosti. Ona mu nije rekla ništa o sebi, on takodje nije njoj. Možda je njen Don Ive bio i oženjen ili ga je čekala neka bleda dama sa izvezenim goblenima u koje je utkala svoju dugu plavu kosu, predodređena da strepi, narušenog zdravlja od obalne memle i loše zimske hrane. Tanana kao mraz koji se noću spusti sa planina više zaliva. Neka žena koju nikada nije upoznao i kojoj nikada neće ispričati kako je Ona jedne noći spasla mornara užeta obavijenog oko vrata, koji je u oluji pao sa krsta i obesio se o konop, a ona ga je nogama podigla jedva se držeći za uzde donjeg glavnog jarbolnog krsta i spasla ga sigurne smrti, i kako je on potom, razrezao svoju desnu šaku nožem i prolio krv pod njene noge poklanjajući joj svoj život, da bi ga par meseci kasnije dao, bacivši se pred kuršum namenjen njoj. Bilo je to kada su ih Ali Hamadovi pirati pokušali uhvatiti u zamku, blizu Krita. Te će priče od sada, krasiti samo njegove snove. Iz čamca u koj ukrcaše Norine kovčege i nju, kojoj sada ti kovčezi pakovaše samo neizmernu bol, izadje jedan čovek u crnoj mantiji sa gvozdenim krstom u ruci. Bio je sed i namršten. Stupio je na palubu i promrmljao nešto na latinskom. Otpratio je pogledom čamac koji se otisnu prema obali i kroz vazduh prekrstio metalnim krstom. 

     -Dobrodošao sine. Don Ive, dobro došao u otadžbinu. Moram pregledati brodove i tovar, da razbijem kakve veštičje i nečastive sile, normalno ako ih ima.- Don Ive ga pogleda i okrete se da ne gleda prema čamcu. Suze su mu tekle niz obraze i čovek ispusti jecaj poput deteta.

    -Video sam ti roditelje Ive.- nastavi sveštenik, – raduju se tvome povratku u Perast. Velečasni Ante će biti na dokovima da te dočeka. Znaš gradi se nova crkva. Svi Brodovi koji pristižu, uobičajeno daju donaciju u obliku…čega god. Ti ćeš videti momče šta i kako. Znaš sam.- Čovek u mantiji se okrete i pogleda u Iva. -Ma nemam šta ni da gledam. I onako je to sa nečastivim silama formalnost, da se napuni gradska kasa. Kaži mi jeste li istovarili sve putane sa brodova? Nije zgodno dovesti ih u grad, znaš moglo bi biti problema. Ipak…znam da razumeš. Ajd zbogom, pa se vidimo na dokovima.-  Don Ive je više ličio na senku nego na kapetana i komodora. Držala ga je ograda da ne padne. Dok su brodovi, tegljeni čamcima, polako prolazili tesnac i zlatni grad Perast se promaljao na obali, barka sa njegovom dragom je prišla obali. Tamo su stajale sve žene iz mesta koje su tiho pojale tužbalicu u znak dobrodošlice novim prokletnicama. Ženama koje su oficiri i kapetani po običaju starijem od vremena, morali ostaviti pre nego što se vrate među svoje porodice. Učinilo mu se da ga Nora gleda sa obale i da vidi kako nogom stupa na klizavi kamen. Kako joj ruku i zagrljaj pruža neka od žena koja je to preživela ranije. Gledao je dugo, a suze su mu lile niz obraze. Želeo je da drekne njeno ime, ali glas nije izlazio iz grla. Flota je zamicala u tesnac i uskoro će izgubiti iz vidokruga par kamenih kuća i baštica gde se mnoge sudbine neslavno završiše.  Don pridje komandantu palube i kroz zube reče:

          -Tri kratka i dugi iz roga.- Ovaj ga pogleda i bez reči dade signalisti komandu, koji zastavicama dojavi ostalim brodovima, a i sam podiže rog. U rano pre podne, dok maestral još ne probija tesnac i počinje da hladi grad od zlata pod planinom, oglasiše se kao jedna, trube sedam brodova u tesnacu. I sviraše oni tri kratka i jedan dugi signal, kao simbol pozdrava i časti nekome. Gospoda na dokovima je gledala i pitala se što tako iz daleka sviraju? Obično se prvi put sviralo tek kod malenog škrpjela! Zvuk je čula i devojka uplakana, u suzama, naslonjena na sanduk kožom presvučen, koji je još uvek mirisao na prethodni život. Čula je rogove i kroz vrelinu bola u grudima, znala da je to poslednji pozdrav upućen samo njoj. Složno flota je zasvirala još jednom, ovaj put svečanije, kao jedan, i zvuk odjeknu u okolnim brdima, a njoj navališe još veće suze na oči. Jer to razume samo ona koju su pozdravljali brodovi trubama.

 

Nemanja Jovanov, 2016., prvi put objavljeno u zbirci “Savremene srpske priče”, Književna omladina Srbije, 2017.