Crveni trg, Moskva 2016. Nemanja Jovanov

Nemanja Jovanov

Nemanja JovanovRođen sam u Beogradu, u zanimljivoj i prilično (ne)tipičnoj Jugoslovenskoj porodici. Zaista jesam išao svake godine na skijanje i na more, ponekada i više puta. Do vrtića i škole sam morao da pređem svega tri ulice, a izmet zaostao iza komšijskih pasa naučen sam da zovem “nagazna mina”. Nisam imao dvorište. Barem ne sa zelenom površinom osim one u studentskom parku. Neki svet čuda počinjao je tu i protezao se skroz do zabranjenih urvina Donjeg grada prema Nebojši kuli i Ušću. Nikada nisam znao da li sam zaista rođen na Dorćolu. Po Svetlani Velmar Janković i lokaciji Čukur česme jesam. Po lokalnoj mangupariji nisam, jer Dorćol počinje tek ispod Dušanove ulice.

Ne snađen u aktuelnim tokovima akademskog opredeljivanja, iz mirisa crno-bele foto laboratorije požurio sam na Fakultet Dramskih Umetnosti. Primnjen kao prvi na listi,  započeo sam studije filma, paralelne stvarnosti koja mi je postala voljena profesija. Zaista,  kada se osvrnem unazad, uvek sam voleo da pričam priče. Olovkom, fotografskim aparatom ili filmskom kamerom, nije bilo važno dokle god je moj komadić stvarnosti ostajao. Važnije je napomenuti da su i drugi voleli da slušaju te priče, pa izvodim zaključak da sam bio dobar u tome. Profesionalno ostvaren kao filmski snimatelj i član Udruženja filmskih umetnika Srbije, počeo sam shvatati da je stvaralaštvo usko povezano sa bogatstvom iskustva. Večno putovanje i traganje za  specifičnostima sveta koji nas okružuje. Zaljubljen u novo i ne proživljeno, putovao sam jedrilicom po plavetnom sredozemlju, motociklom po prašini malene Srbiji, polako shvatajući da širinu ne daju nepregledne milje skakutanja po udaljenim destinacijama već nešto drugo.  U zatvorima svakodnevne rutine ostajemo sve dok ne donesemo odluku da svaku šetnju pretvorimo u iskustvo koje će nam biti neponovljivo.  Što su stvari manje, treba im se više posvetiti i više će nam dati. Tako moja tačka na tekstu sada liči na svemir bez granica, a ja zadovoljan lutam po njemu ponovo je tražeći da sa njom završim rečenicu.